Činjenice o mentalnim bolestima
Šizofrenija, velika depresija, manično-depresivna psihoza i opsesivno-kompulsivni poremećaj su organski uzrokovane bolesti, sa jos uvek nepoznatim tačnim uzrokom izazivanja. Nasledni faktori, virusna infekcija, komplikacije tokom trudnoće i porodjaja su neki od mogućih uzroka. Oni dovode do poremećaja balansa biohemijskih supstanci u ćelijama mozga. Višak ili manjak tih supstanci je odgovoran za pojedine simptome bolesti.
Stresovi ne izazivaju ove bolesti, ali ih mogu pogoršati, tj. stresovi utiču na tok i ishod mentalne bolesti kada je ona već prisutna.
Mentalni poremećaj je potpuno različito stanje od mentalne zaostalosti, koje pogadja ljude svih nivoa inteligencije.
Mentalno obolele osobe generalno nisu agresivnije i opasnije po okolinu od duševno zdravih. Mnogo su veća opasnost po same sebe(visok procenat samoubistava)!
Odsutnost,pasivnost,uznemirenost, gubitak kontakta sa realnošću, halucinacije, nelogični postupci i verovanja su simptomi bolesti čoveka, a ne ličnost samog čoveka!
Jedino savremene mere i postupci lečenja, uz saradnju i podršku društva, mogu pomoći osobama obolelim od mentalnih poremećaja da kontrolišu bolest, da realizuju svoje ljudske potencijale i da poboljšaju kvalitet svog i života svojih porodica.
понедељак, 8. фебруар 2010.
Svest o mentalnom zdravlju
Svest o mentalnom zdravlju
Svest o mentalnom zdravlju stanovnika jedne zajednice može se meriti kroz aktuelnu politiku mentalnog zdravlja, kao i činjenicu koliko je ona zastupljena u globalnoj zdrastvenoj politici zemlje. Zvanično do sada nije postojala politika zaštite mentalnog zdravlja, kao i nacionalni program za njegovo unapređenje.
Situaciju otežavaju ograničeni finansijski i ljudski resursi, ali i veoma prisutne predrasude i diskriminacija mentalnih bolesnika, jer je duševna bolest tabu tema.
Mentalni bolesnici se najčešće leče u neuslovnim institucijama ili se dugotrajno smeštaju u duševnim bolnicama, gde neki ostaju do kraja života. Kroz ovakav način zbrinjavanja vidi se i odnos neposrednog porodičnog okruženja, koji bi trebao da bude podrška u procesu tretmana i rehabilitacije. Takođe i načini zdravstvenog zbrinjavanja ne bi trebali da potkrepljuju stigmatizaciju i diskriminaciju mentalnih bolesnika kroz njihovu institucionalnu izolaciju (azili) i uskraćivanje njihovih osnovnih ljudskih prava.
U lokalnoj zajednici i na globalnom nivou nema debata, kampanja i drugih oblika destigmatizacije i iskorenjivanja predrasuda o mentalnim bolesnicima. Istraživanja na osnovu kojih bi se moglo validno procenjivati o rasprostranjenosti pojedinih duševnih oboljenja, zavisnosti, alkoholizma, nasilja u porodici prema ženama i deci su sporadična, često metodološki koncipirana tako da se ne mogu izvesti pouzdani i generalni zaključci.
Mentalno zdravlje je presudno za sveobuhvatno blagostanje osoba, društava i država i predstavlja nacionalni kapital. Mentalna oboljenja mogu pogoditi svakoga, na svakom mestu. Svaka mentalno obolela osoba ima pravo da se leči u sopstvenoj zajednici na najmanje ograničavajući način.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je objavila najnovije podatke koji pokazuju da i intervencije zdravstva i socijalni programi mogu da unaprede i omoguće dobro mentalno zdravlje, i da preduprede mentalne bolesti i poremećaje ponašanja.
Pošto su mentalni poremećaji odgovorni za veliki deo ukupnog tereta bolesti, koji se uz to stalno povećava, i pošto lečenje ovakvih poremećaja ima mnogo ograničenja, najefikasniji način za kontrolu ovog sve ozbiljnijeg problema jeste prevencija. Na žalost, stručnjaci i planeri u zdravstvu su često previše zauzeti neposrednim problemima bolesnika da bi obraćali pažnju na potrebe onih koji izgledaju „zdravo“. Trebalo bi intervenisati ranije, kada su ljudi još uvek na ivici problema. Ovi izveštaji pružaju pouzdane podatke o unapređenju mentalnog zdravlja i prevenciji mentalnih poremećaja u našim zdravstvenim službama.
Izveštaji pokazuju da psiho-socijalni programi na nivou škola mogu da dovedu do smanjenja prevalence poremećaja ponašanja i bolesti zavisnosti. Takođe, pravovremena društvena i ekonomska podrška sprečava mentalne i psihološke probleme u zajednicama koje su izložene konfliktima i katastrofama. Rana identifikacija ozbiljnih mentalnih poremećaja može rezultirati efikasnijim i kompletnijim lečenjem. Osim toga, poboljšana ishrana, poboljšanje pristupa obrazovanju, posvećivanje pažnje kvalitetu životne sredine i stanovanja i jačanje mreže zajednice mogu da dovedu do poboljšanja mentalnog zdravlja stanovništva.
Mentalno zdravlje se može unaprediti putem kolektivne društvene akcije. Poboljšanje mentalnog zdravlja zahteva strategije i programe sa širokom osnovom, kao i specifične aktivnosti na polju zdravstva u vezi sa prevencijom i lečenjem lošeg zdravlja.
Na isti način na koji su pristupi zdravstvu i zdravlju stanovništva ustanovljeni u drugim oblastima, kao što su zdravlje srca ili kontrola duvana, postaje sve jasnije da se „mentalno zdravlje tiče svakoga“.
Ovakav koncept nudi:
- raspravu o konceptima mentalnog zdravlja i unapređenja mentalnog zdravlja i opis odnosa između mentalnog zdravlja i mentalnih bolesti;
- obrazloženje mesta koje unapređenje mentalnog zdravlja ima u okviru zdravstva, pored prevencije mentalnih bolesti i lečenja i rehabilitacije osoba koje žive sa mentalnim bolestima i sličnim problemima;
- pogled na mentalno zdravlje kao pitanje zdravstva iz raznih perspektiva, vrste podataka koje postoje o toj oblasti i izvodljivost strategija unapređenja mentalnog zdravlja;
- primere mogućih intervencija i odgovornost različitih sektora; i
- ukazivanje na aktivnosti koje bi mogle biti preduzete odmah, u sredinama sa različitim materijalnim mogućnostima.
Od različitih oblika mentalnih poremećaja oboli između 14 i 20% dece, no svega 2% odnosi se na vrlo teška oboljenja, dok su ostali poremećaji umjereni ili blagi.
Važno je otkriti rizične faktore koji upućuju na mogućnost mentalnih problema, a to su socijalno stanje u obitelji (nasilje, alkoholizam, druge ovisnosti), slab uspjeh u školi, kronične bolesti, neurološki problemi i odnos o okolinom.
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 450 miliona ljudi u svetu pati od mentalnih poremećaja, poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebu alkohola ili droga. Depresija predstavlja glavni uzrok globalne invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu globalnog tereta bolesti.
Procenjuje se da je 70 miliona ljudi u svetu zavisno od alkohola, da oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona šizofreniju. Takođe, smatra se da će svaka četvrta osoba u nekom periodu života biti pogođena nekim mentalnim poremećajima. Zbog svega toga prevencija mentalnih poremećaja i unapređenje mentalnog zdravlja od ključnog je značaja za svaku zajednicu.
Da bi se smanjio teret mentalnih poremećaja, neophodno je da se veća pažnja posveti prevenciji i unapređenju mentalnog zdravlja u okviru nacionalne politike, zakonodavstva, donošenja odluka i dodeljivanja novca. Zaštita mentalnog zdravlja mora predstavljati neophodan aspekt sveobuhvatnog sistema zdravstvene zaštite, odnosno javnog zdravlja. Po rečima stručnjaka, lečenje treba individualizovati i humanizovati u najvećoj mogućoj meri.
Po podacima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” , od 1990. do 2002. godine broj novoregistrovanih psihijatrijskih poremećaja prešao je 30.000, što se povezuje s građanskim ratom, hiperinflacijom, ekonomskim sankcijama, nesigurnošću i neizvesnošću. Trend povećanja ovih poremećaja se nastavio do danas, tako da su oni sada na drugom mestu najvećih zdravstvenih problema stanovništva, posle kardiovaskularnih bolesti. U vezi sa ovim podacima valja reći da u našoj zemlji postoji 46 hospitalnih psihijatrijskih ustanova i da na 100.000 stanovnika dolaze 2,7 psihijatra, gotovo deset neuropsihijatara i dva psihologa.
Danas znamo da na većinu mentalnih i telesnih oboljenja utiče kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Znamo i da su telesne i mentalne bolesti neodvojive i da utiču jedna na drugu. Zato pristup prevenciji i lečenju svih bolesti mora biti holistički, odnosno biopsihosocijalan.
Nova saznanja iz psihijatrije daju novo razumevanje i novu nadu za mentalne poremećaje. Za reformu zaštite mentalnog zdravlja Svetska zdravstvena organizacija predlaže sledećih deset koraka:
1. Obezbediti lečenje u okviru primarne zdravstvene zaštite,
2. Obezbediti dostupnost psihotropnih lekova,
3. Pružiti lečenje u zajednici (to podrazumeva borbu protiv stigmatizacije i diskriminacije mentalno obolelih osoba),
4. Obrazovati stanovništvo,
5. Uključiti zajednicu, porodicu i korisnike,
6. Uspostaviti nacionalnu politiku, programe i zakonodavstvo,
7. Razvijati stručni kadar,
8. Povezati se sa drugim sektorima
9. Pratiti mentalno zdravlje u zajednici,
10. Podržati istraživanja.
Budućnost zaštite mentalnog zdravlja i reforma psihijatrijskih službi zahteva uključivanje gradjanskog društva i medjusektorsku saradnju, uz učešće prosvete, Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva pravde, nevladinih organizacija i medija.
Partnerstvo za mentalno zdravlje najbrže se ostvaruje preko istraživanja, koja su važna da bi nam dala putokaze ka dobrom lečenju. U tom smislu, važni su multicentrički projekti o istraživanju posttraumatskog stresa koje smo započeli, a koje podržava Evropska komisija. U projekte su uključeni medicinski fakulteti iz Londona, Drezdena, Modene, Zagreba, Rijeke, Sarajeva, Skoplja i Beograda.
Svest o mentalnom zdravlju stanovnika jedne zajednice može se meriti kroz aktuelnu politiku mentalnog zdravlja, kao i činjenicu koliko je ona zastupljena u globalnoj zdrastvenoj politici zemlje. Zvanično do sada nije postojala politika zaštite mentalnog zdravlja, kao i nacionalni program za njegovo unapređenje.
Situaciju otežavaju ograničeni finansijski i ljudski resursi, ali i veoma prisutne predrasude i diskriminacija mentalnih bolesnika, jer je duševna bolest tabu tema.
Mentalni bolesnici se najčešće leče u neuslovnim institucijama ili se dugotrajno smeštaju u duševnim bolnicama, gde neki ostaju do kraja života. Kroz ovakav način zbrinjavanja vidi se i odnos neposrednog porodičnog okruženja, koji bi trebao da bude podrška u procesu tretmana i rehabilitacije. Takođe i načini zdravstvenog zbrinjavanja ne bi trebali da potkrepljuju stigmatizaciju i diskriminaciju mentalnih bolesnika kroz njihovu institucionalnu izolaciju (azili) i uskraćivanje njihovih osnovnih ljudskih prava.
U lokalnoj zajednici i na globalnom nivou nema debata, kampanja i drugih oblika destigmatizacije i iskorenjivanja predrasuda o mentalnim bolesnicima. Istraživanja na osnovu kojih bi se moglo validno procenjivati o rasprostranjenosti pojedinih duševnih oboljenja, zavisnosti, alkoholizma, nasilja u porodici prema ženama i deci su sporadična, često metodološki koncipirana tako da se ne mogu izvesti pouzdani i generalni zaključci.
Mentalno zdravlje je presudno za sveobuhvatno blagostanje osoba, društava i država i predstavlja nacionalni kapital. Mentalna oboljenja mogu pogoditi svakoga, na svakom mestu. Svaka mentalno obolela osoba ima pravo da se leči u sopstvenoj zajednici na najmanje ograničavajući način.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je objavila najnovije podatke koji pokazuju da i intervencije zdravstva i socijalni programi mogu da unaprede i omoguće dobro mentalno zdravlje, i da preduprede mentalne bolesti i poremećaje ponašanja.
Pošto su mentalni poremećaji odgovorni za veliki deo ukupnog tereta bolesti, koji se uz to stalno povećava, i pošto lečenje ovakvih poremećaja ima mnogo ograničenja, najefikasniji način za kontrolu ovog sve ozbiljnijeg problema jeste prevencija. Na žalost, stručnjaci i planeri u zdravstvu su često previše zauzeti neposrednim problemima bolesnika da bi obraćali pažnju na potrebe onih koji izgledaju „zdravo“. Trebalo bi intervenisati ranije, kada su ljudi još uvek na ivici problema. Ovi izveštaji pružaju pouzdane podatke o unapređenju mentalnog zdravlja i prevenciji mentalnih poremećaja u našim zdravstvenim službama.
Izveštaji pokazuju da psiho-socijalni programi na nivou škola mogu da dovedu do smanjenja prevalence poremećaja ponašanja i bolesti zavisnosti. Takođe, pravovremena društvena i ekonomska podrška sprečava mentalne i psihološke probleme u zajednicama koje su izložene konfliktima i katastrofama. Rana identifikacija ozbiljnih mentalnih poremećaja može rezultirati efikasnijim i kompletnijim lečenjem. Osim toga, poboljšana ishrana, poboljšanje pristupa obrazovanju, posvećivanje pažnje kvalitetu životne sredine i stanovanja i jačanje mreže zajednice mogu da dovedu do poboljšanja mentalnog zdravlja stanovništva.
Mentalno zdravlje se može unaprediti putem kolektivne društvene akcije. Poboljšanje mentalnog zdravlja zahteva strategije i programe sa širokom osnovom, kao i specifične aktivnosti na polju zdravstva u vezi sa prevencijom i lečenjem lošeg zdravlja.
Na isti način na koji su pristupi zdravstvu i zdravlju stanovništva ustanovljeni u drugim oblastima, kao što su zdravlje srca ili kontrola duvana, postaje sve jasnije da se „mentalno zdravlje tiče svakoga“.
Ovakav koncept nudi:
- raspravu o konceptima mentalnog zdravlja i unapređenja mentalnog zdravlja i opis odnosa između mentalnog zdravlja i mentalnih bolesti;
- obrazloženje mesta koje unapređenje mentalnog zdravlja ima u okviru zdravstva, pored prevencije mentalnih bolesti i lečenja i rehabilitacije osoba koje žive sa mentalnim bolestima i sličnim problemima;
- pogled na mentalno zdravlje kao pitanje zdravstva iz raznih perspektiva, vrste podataka koje postoje o toj oblasti i izvodljivost strategija unapređenja mentalnog zdravlja;
- primere mogućih intervencija i odgovornost različitih sektora; i
- ukazivanje na aktivnosti koje bi mogle biti preduzete odmah, u sredinama sa različitim materijalnim mogućnostima.
Od različitih oblika mentalnih poremećaja oboli između 14 i 20% dece, no svega 2% odnosi se na vrlo teška oboljenja, dok su ostali poremećaji umjereni ili blagi.
Važno je otkriti rizične faktore koji upućuju na mogućnost mentalnih problema, a to su socijalno stanje u obitelji (nasilje, alkoholizam, druge ovisnosti), slab uspjeh u školi, kronične bolesti, neurološki problemi i odnos o okolinom.
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 450 miliona ljudi u svetu pati od mentalnih poremećaja, poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebu alkohola ili droga. Depresija predstavlja glavni uzrok globalne invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu globalnog tereta bolesti.
Procenjuje se da je 70 miliona ljudi u svetu zavisno od alkohola, da oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona šizofreniju. Takođe, smatra se da će svaka četvrta osoba u nekom periodu života biti pogođena nekim mentalnim poremećajima. Zbog svega toga prevencija mentalnih poremećaja i unapređenje mentalnog zdravlja od ključnog je značaja za svaku zajednicu.
Da bi se smanjio teret mentalnih poremećaja, neophodno je da se veća pažnja posveti prevenciji i unapređenju mentalnog zdravlja u okviru nacionalne politike, zakonodavstva, donošenja odluka i dodeljivanja novca. Zaštita mentalnog zdravlja mora predstavljati neophodan aspekt sveobuhvatnog sistema zdravstvene zaštite, odnosno javnog zdravlja. Po rečima stručnjaka, lečenje treba individualizovati i humanizovati u najvećoj mogućoj meri.
Po podacima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” , od 1990. do 2002. godine broj novoregistrovanih psihijatrijskih poremećaja prešao je 30.000, što se povezuje s građanskim ratom, hiperinflacijom, ekonomskim sankcijama, nesigurnošću i neizvesnošću. Trend povećanja ovih poremećaja se nastavio do danas, tako da su oni sada na drugom mestu najvećih zdravstvenih problema stanovništva, posle kardiovaskularnih bolesti. U vezi sa ovim podacima valja reći da u našoj zemlji postoji 46 hospitalnih psihijatrijskih ustanova i da na 100.000 stanovnika dolaze 2,7 psihijatra, gotovo deset neuropsihijatara i dva psihologa.
Danas znamo da na većinu mentalnih i telesnih oboljenja utiče kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Znamo i da su telesne i mentalne bolesti neodvojive i da utiču jedna na drugu. Zato pristup prevenciji i lečenju svih bolesti mora biti holistički, odnosno biopsihosocijalan.
Nova saznanja iz psihijatrije daju novo razumevanje i novu nadu za mentalne poremećaje. Za reformu zaštite mentalnog zdravlja Svetska zdravstvena organizacija predlaže sledećih deset koraka:
1. Obezbediti lečenje u okviru primarne zdravstvene zaštite,
2. Obezbediti dostupnost psihotropnih lekova,
3. Pružiti lečenje u zajednici (to podrazumeva borbu protiv stigmatizacije i diskriminacije mentalno obolelih osoba),
4. Obrazovati stanovništvo,
5. Uključiti zajednicu, porodicu i korisnike,
6. Uspostaviti nacionalnu politiku, programe i zakonodavstvo,
7. Razvijati stručni kadar,
8. Povezati se sa drugim sektorima
9. Pratiti mentalno zdravlje u zajednici,
10. Podržati istraživanja.
Budućnost zaštite mentalnog zdravlja i reforma psihijatrijskih službi zahteva uključivanje gradjanskog društva i medjusektorsku saradnju, uz učešće prosvete, Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva pravde, nevladinih organizacija i medija.
Partnerstvo za mentalno zdravlje najbrže se ostvaruje preko istraživanja, koja su važna da bi nam dala putokaze ka dobrom lečenju. U tom smislu, važni su multicentrički projekti o istraživanju posttraumatskog stresa koje smo započeli, a koje podržava Evropska komisija. U projekte su uključeni medicinski fakulteti iz Londona, Drezdena, Modene, Zagreba, Rijeke, Sarajeva, Skoplja i Beograda.
Pružiti lečenje u zajednici i obrazovati stanovništvo
Treba obezbediti službe mentalnog zdravlja u zajednici, umesto u psihijatrijskim bolnicama i institucijama. Zaštita mentalnog zdravlja u zajednici dovodi do boljeg ishoda lečenja i boljeg kvaliteta života za osobe sa hroničnim mentalnim poremećajima. Lečenje pacijenata u zajednici umesto u psihijatrijskim bolnicama je jeftinije, omogućuje poštovanje ljudskih prava, ograničava stigmu zbog lečenja i vodi ka pravovremenom lečenju.
Velike psihijatrijske bolnice azilarnog tipa treba zameniti službama za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Da bi se to omogućilo, zaštitu treba omogućiti otvaranjem psihijatrijskih odeljenja u opštim bolnicama i kućnoj nezi, kako bi se zadovoljile sve potrebe mentalno obolelih osoba. Ovakav prelaz na zaštitu u zajednici zahteva da se na nivou lokalne zajednice angažuju zdravstveni radnici i službe za rehabilitaciju, kao i da se obezbedi pomoć u kriznim situacijama, zaštite kuće i zaposlenje osoba sa mentalnim poremećajima.
Obrazovati stanovništvo
U svim zemljama treba pokrenuti kampanje za obrazovanje građana i širenje svesti o značaju mentalnog zdravlja. Glavni cilj je da se smanje prepreke u lečenju i zaštiti tako što će se proširiti svest ljudi o učestalosti mentalnih poremećaja, mogućnostima lečenja, procesu oporavka i ljudskim pravima obolelih osoba.
Treba širiti informacije o dostupnosti lečenja i koristi od lečenja, tako da se promene reakcije opšte populacije, zdravstvenih stručnjaka, medija, zakonodavaca i političara i da one budu zasnovane na dostupnom znanju. Osvešćivanje javnosti može smanjiti stigmu i diskriminaciju, povećati korišćenje službi mentalnog zdravlja, i promeniti dominantan stav o tome da su mentalno i telesno zdravlje dva odvojena, različita entiteta.
Uključiti zajednicu, porodice i korisnike
U proces planiranja i razvoja politike, programa i službi mentalnog zdravlja treba uključiti zajednice, porodice i korisnike. To pomaže da se službe prilagode potrebama ljudi uzimajući u obzir njihov uzrast, pol, kulturu i socijalne uslove. Osobe sa mentalnim poremećajima i njihove porodice će onda lakše koristiti takve službe.
Uloga zajednice sastoji se od pružanja samopomoći i uzajamne pomoći, lobiranja za izvođenje promena u zaštiti mentalnog zdravlja i obezbeđivanje sredstava, izvođenja edukativnih aktivnosti, učestvovanja u praćenju i proceni efekata zaštite i zastupanja u promenama stavova prema mentalnim poremećajima i redukovanju stigme.
Grupe korisnika su se pokazale kao snažna, glasna i aktivna snaga promene. Danas postoje mnoga udruženja korisnika koja su uključena u proces zaštite mentalnog zdravlja. Učestvovanje korisnika u organizovanju službi, proceni standarda lečenja kao i u razvoju i primeni politike i Zakona o mentalnom zdravlju, pomaže da se poveća odgovornost stručnjaka.
Porodice su često primarne u obezbeđivanju zaštite. Neophodno je pomoći porodicama da razumeju bolest, steknu veštine zaštite i podrške, ohrabre redovno uzimanje lekova i prepoznaju rane znake recidiva, što vodi ka boljem oporavku i smanjenju invalidnosti.
Razmena znanja između zdravstvenih stručnjaka, porodica i korisnika je vitalna za razvoj poverenja i stvaranje efikasnog terapijskog odnosa. Takva razmjena pomaže porodicama koje neguju pacijente, omogućujući im da se „pokrenu od pasivne brige ka aktivnoj zaštiti”.
Treba obezbediti službe mentalnog zdravlja u zajednici, umesto u psihijatrijskim bolnicama i institucijama. Zaštita mentalnog zdravlja u zajednici dovodi do boljeg ishoda lečenja i boljeg kvaliteta života za osobe sa hroničnim mentalnim poremećajima. Lečenje pacijenata u zajednici umesto u psihijatrijskim bolnicama je jeftinije, omogućuje poštovanje ljudskih prava, ograničava stigmu zbog lečenja i vodi ka pravovremenom lečenju.
Velike psihijatrijske bolnice azilarnog tipa treba zameniti službama za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Da bi se to omogućilo, zaštitu treba omogućiti otvaranjem psihijatrijskih odeljenja u opštim bolnicama i kućnoj nezi, kako bi se zadovoljile sve potrebe mentalno obolelih osoba. Ovakav prelaz na zaštitu u zajednici zahteva da se na nivou lokalne zajednice angažuju zdravstveni radnici i službe za rehabilitaciju, kao i da se obezbedi pomoć u kriznim situacijama, zaštite kuće i zaposlenje osoba sa mentalnim poremećajima.
Obrazovati stanovništvo
U svim zemljama treba pokrenuti kampanje za obrazovanje građana i širenje svesti o značaju mentalnog zdravlja. Glavni cilj je da se smanje prepreke u lečenju i zaštiti tako što će se proširiti svest ljudi o učestalosti mentalnih poremećaja, mogućnostima lečenja, procesu oporavka i ljudskim pravima obolelih osoba.
Treba širiti informacije o dostupnosti lečenja i koristi od lečenja, tako da se promene reakcije opšte populacije, zdravstvenih stručnjaka, medija, zakonodavaca i političara i da one budu zasnovane na dostupnom znanju. Osvešćivanje javnosti može smanjiti stigmu i diskriminaciju, povećati korišćenje službi mentalnog zdravlja, i promeniti dominantan stav o tome da su mentalno i telesno zdravlje dva odvojena, različita entiteta.
Uključiti zajednicu, porodice i korisnike
U proces planiranja i razvoja politike, programa i službi mentalnog zdravlja treba uključiti zajednice, porodice i korisnike. To pomaže da se službe prilagode potrebama ljudi uzimajući u obzir njihov uzrast, pol, kulturu i socijalne uslove. Osobe sa mentalnim poremećajima i njihove porodice će onda lakše koristiti takve službe.
Uloga zajednice sastoji se od pružanja samopomoći i uzajamne pomoći, lobiranja za izvođenje promena u zaštiti mentalnog zdravlja i obezbeđivanje sredstava, izvođenja edukativnih aktivnosti, učestvovanja u praćenju i proceni efekata zaštite i zastupanja u promenama stavova prema mentalnim poremećajima i redukovanju stigme.
Grupe korisnika su se pokazale kao snažna, glasna i aktivna snaga promene. Danas postoje mnoga udruženja korisnika koja su uključena u proces zaštite mentalnog zdravlja. Učestvovanje korisnika u organizovanju službi, proceni standarda lečenja kao i u razvoju i primeni politike i Zakona o mentalnom zdravlju, pomaže da se poveća odgovornost stručnjaka.
Porodice su često primarne u obezbeđivanju zaštite. Neophodno je pomoći porodicama da razumeju bolest, steknu veštine zaštite i podrške, ohrabre redovno uzimanje lekova i prepoznaju rane znake recidiva, što vodi ka boljem oporavku i smanjenju invalidnosti.
Razmena znanja između zdravstvenih stručnjaka, porodica i korisnika je vitalna za razvoj poverenja i stvaranje efikasnog terapijskog odnosa. Takva razmjena pomaže porodicama koje neguju pacijente, omogućujući im da se „pokrenu od pasivne brige ka aktivnoj zaštiti”.
Neke činjenice o mucanju
- Mucanje se češće javlja kod muškaraca nego kod žena, u razmeri od oko 3,5 : 1
- Mucanje nije simptom nekog emocionalnog ili psihološkog poremećaja, iako može biti izvor stresa i uzrok određenim emocionalnim poteškoćama.
- Osobe koje mucaju nisu manje inteligentne od osoba koje govore normalno.
- Mucanje nije naučeno imitiranjem drugih osoba koje mucaju.
- Oko 1% odraslih ljudi na svijetu muca.
- Oko 3 miliona Amerikanaca ima problema sa mucanjem.
- Mucanje se javlja u svim kulturama i socijalnim grupama.
- Osoba koja muca razmišlja normalnom brzinom, iako izražavanje te misli može biti sporije.
- Ne postoji magični lijek za mucanje.
- Mucanje je moguće prevladati na način da ono više ne predstavlja prepreku za normalnu komunikaciju.
- Mucanje se češće javlja kod muškaraca nego kod žena, u razmeri od oko 3,5 : 1
- Mucanje nije simptom nekog emocionalnog ili psihološkog poremećaja, iako može biti izvor stresa i uzrok određenim emocionalnim poteškoćama.
- Osobe koje mucaju nisu manje inteligentne od osoba koje govore normalno.
- Mucanje nije naučeno imitiranjem drugih osoba koje mucaju.
- Oko 1% odraslih ljudi na svijetu muca.
- Oko 3 miliona Amerikanaca ima problema sa mucanjem.
- Mucanje se javlja u svim kulturama i socijalnim grupama.
- Osoba koja muca razmišlja normalnom brzinom, iako izražavanje te misli može biti sporije.
- Ne postoji magični lijek za mucanje.
- Mucanje je moguće prevladati na način da ono više ne predstavlja prepreku za normalnu komunikaciju.
Zašto se neretko stvara otpor prema lečenju?
Jedan od uzroka jesu nerealna očekivanja od samog lečenja. Mi živimo u vremenu kada nam se uporno podgreva iluzija da za mnoge probleme ili bolesti postoje jednostavna i brza rešenja. Tako se, npr, reklamiraju lekovi koji uspešno leče gotovo sve – od impotencije do raka.
Zato je razumljivo da će prosečna osoba koja nam se obrati za pomoć očekivati da i za to postoji magičan lek – i da će potom biti razočarana kada čuje da takvog leka nema. Otpor proističe i zbog teškoća u prihvatanju da lečenje podrazumeva veoma aktivnu ulogu pacijenta i da je lečenje proces koji zahteva da mu se osoba u velikoj meri posveti stalno negujući motivaciju.
Primer sasvim drugacijeg pristupa u lečenju mucanja jeste i hipnoza, jer je u hipnozi uloga pacijenta pasivna, pacijent se uvodi u stanje unekoliko izmenjene svesti kada mu se daju sugestije da recimo neće vise mucati...bez obzira koliko se nekome ovakva tehnika čini atraktivnom, efekti takvih sugestija ne traju dugo, pa rezultati hipnoze u lečenju mucanja nisu zadovoljavajuće. Zaista, ima li smisla podvrgavati se hipnozi svaka tri ili četiri dana – u zavisnosti od toga koliko dugo traju efekti sugestije.
Mucanje čine i popratne vegetativne pojave:
- ubrzan puls
- crvenilo
- znojenje
- širenje zjenica
- treptanje očnih kapaka
- tikovi
- povećana napetost mišića usana, jezika ili lica.
Jedan od uzroka jesu nerealna očekivanja od samog lečenja. Mi živimo u vremenu kada nam se uporno podgreva iluzija da za mnoge probleme ili bolesti postoje jednostavna i brza rešenja. Tako se, npr, reklamiraju lekovi koji uspešno leče gotovo sve – od impotencije do raka.
Zato je razumljivo da će prosečna osoba koja nam se obrati za pomoć očekivati da i za to postoji magičan lek – i da će potom biti razočarana kada čuje da takvog leka nema. Otpor proističe i zbog teškoća u prihvatanju da lečenje podrazumeva veoma aktivnu ulogu pacijenta i da je lečenje proces koji zahteva da mu se osoba u velikoj meri posveti stalno negujući motivaciju.
Primer sasvim drugacijeg pristupa u lečenju mucanja jeste i hipnoza, jer je u hipnozi uloga pacijenta pasivna, pacijent se uvodi u stanje unekoliko izmenjene svesti kada mu se daju sugestije da recimo neće vise mucati...bez obzira koliko se nekome ovakva tehnika čini atraktivnom, efekti takvih sugestija ne traju dugo, pa rezultati hipnoze u lečenju mucanja nisu zadovoljavajuće. Zaista, ima li smisla podvrgavati se hipnozi svaka tri ili četiri dana – u zavisnosti od toga koliko dugo traju efekti sugestije.
Mucanje čine i popratne vegetativne pojave:
- ubrzan puls
- crvenilo
- znojenje
- širenje zjenica
- treptanje očnih kapaka
- tikovi
- povećana napetost mišića usana, jezika ili lica.
Logofobija u mucanju
Logofobija u mucanju
Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.
Normalan strah
Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd
Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.
Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.
Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.
Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.
Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.
Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.
Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.
Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.
U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.
Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.
Normalan strah
Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd
Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.
Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.
Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.
Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.
Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.
Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.
Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.
Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.
U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.
Karakteristike mucanja
Karakteristike mucanja ogledaju se u sledećem:
- Repeticije ili ponavljanje glasova ( b-b-b-bicikl), slogova ( ku-ku-kuća),delova reči ( koš-koš-košarka), čitavih reči i fraza.
- Prolongacije ili neprirodno dug izgovor glasova ili slogova ( aaaaaaautomobil).
- Neadekvatne pauze, oklevanje ili bezglasni zastoji u govornom toku nastali usled blokiranja vazdušne struje.
- Govor u naglim trzajima, dok osoba pokušava da započne ili održi fonaciju.
- Nepravilno disanje, koje se reperkutuje na nepravilno govorno disanje.
- Izbegavanje da se sagovornik gleda u oči tokom konverzacije.
- Izbegavanje određenih reči i govornih situacija u kojima se osoba koja muca ne snalazi.
- Negativna osećanja kao što su poniženje, frustriranost, osećaj manje vrednosti itd. (u kasnijim stadijumima poremećaja).
- Ostale reakcije vezane za mucanje, odn. reakcije koje prate mucanje kao što su napetost mišića usana, vilice, i/ili vrata; drhtanje usana, vilice i/ili jezika tokom pokušaja da se započne govor; nervozno lupkanje stopalom o pod, treptanje očima, trzaji glavom i razni tikovi (a sve to u cilju kako bi se izbeglo mucanje). Postoji mnogo ovakvih reakcija koje variraju kod različitih osoba.
- Repeticije ili ponavljanje glasova ( b-b-b-bicikl), slogova ( ku-ku-kuća),delova reči ( koš-koš-košarka), čitavih reči i fraza.
- Prolongacije ili neprirodno dug izgovor glasova ili slogova ( aaaaaaautomobil).
- Neadekvatne pauze, oklevanje ili bezglasni zastoji u govornom toku nastali usled blokiranja vazdušne struje.
- Govor u naglim trzajima, dok osoba pokušava da započne ili održi fonaciju.
- Nepravilno disanje, koje se reperkutuje na nepravilno govorno disanje.
- Izbegavanje da se sagovornik gleda u oči tokom konverzacije.
- Izbegavanje određenih reči i govornih situacija u kojima se osoba koja muca ne snalazi.
- Negativna osećanja kao što su poniženje, frustriranost, osećaj manje vrednosti itd. (u kasnijim stadijumima poremećaja).
- Ostale reakcije vezane za mucanje, odn. reakcije koje prate mucanje kao što su napetost mišića usana, vilice, i/ili vrata; drhtanje usana, vilice i/ili jezika tokom pokušaja da se započne govor; nervozno lupkanje stopalom o pod, treptanje očima, trzaji glavom i razni tikovi (a sve to u cilju kako bi se izbeglo mucanje). Postoji mnogo ovakvih reakcija koje variraju kod različitih osoba.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
