Logofobija u mucanju

Logofobija u mucanju
Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.



Normalan strah

Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd

Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.

Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.

Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.

Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.

Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.

Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.

Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.

Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.

U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.