Činjenice o mentalnim bolestima
Šizofrenija, velika depresija, manično-depresivna psihoza i opsesivno-kompulsivni poremećaj su organski uzrokovane bolesti, sa jos uvek nepoznatim tačnim uzrokom izazivanja. Nasledni faktori, virusna infekcija, komplikacije tokom trudnoće i porodjaja su neki od mogućih uzroka. Oni dovode do poremećaja balansa biohemijskih supstanci u ćelijama mozga. Višak ili manjak tih supstanci je odgovoran za pojedine simptome bolesti.
Stresovi ne izazivaju ove bolesti, ali ih mogu pogoršati, tj. stresovi utiču na tok i ishod mentalne bolesti kada je ona već prisutna.
Mentalni poremećaj je potpuno različito stanje od mentalne zaostalosti, koje pogadja ljude svih nivoa inteligencije.
Mentalno obolele osobe generalno nisu agresivnije i opasnije po okolinu od duševno zdravih. Mnogo su veća opasnost po same sebe(visok procenat samoubistava)!
Odsutnost,pasivnost,uznemirenost, gubitak kontakta sa realnošću, halucinacije, nelogični postupci i verovanja su simptomi bolesti čoveka, a ne ličnost samog čoveka!
Jedino savremene mere i postupci lečenja, uz saradnju i podršku društva, mogu pomoći osobama obolelim od mentalnih poremećaja da kontrolišu bolest, da realizuju svoje ljudske potencijale i da poboljšaju kvalitet svog i života svojih porodica.
понедељак, 8. фебруар 2010.
Svest o mentalnom zdravlju
Svest o mentalnom zdravlju
Svest o mentalnom zdravlju stanovnika jedne zajednice može se meriti kroz aktuelnu politiku mentalnog zdravlja, kao i činjenicu koliko je ona zastupljena u globalnoj zdrastvenoj politici zemlje. Zvanično do sada nije postojala politika zaštite mentalnog zdravlja, kao i nacionalni program za njegovo unapređenje.
Situaciju otežavaju ograničeni finansijski i ljudski resursi, ali i veoma prisutne predrasude i diskriminacija mentalnih bolesnika, jer je duševna bolest tabu tema.
Mentalni bolesnici se najčešće leče u neuslovnim institucijama ili se dugotrajno smeštaju u duševnim bolnicama, gde neki ostaju do kraja života. Kroz ovakav način zbrinjavanja vidi se i odnos neposrednog porodičnog okruženja, koji bi trebao da bude podrška u procesu tretmana i rehabilitacije. Takođe i načini zdravstvenog zbrinjavanja ne bi trebali da potkrepljuju stigmatizaciju i diskriminaciju mentalnih bolesnika kroz njihovu institucionalnu izolaciju (azili) i uskraćivanje njihovih osnovnih ljudskih prava.
U lokalnoj zajednici i na globalnom nivou nema debata, kampanja i drugih oblika destigmatizacije i iskorenjivanja predrasuda o mentalnim bolesnicima. Istraživanja na osnovu kojih bi se moglo validno procenjivati o rasprostranjenosti pojedinih duševnih oboljenja, zavisnosti, alkoholizma, nasilja u porodici prema ženama i deci su sporadična, često metodološki koncipirana tako da se ne mogu izvesti pouzdani i generalni zaključci.
Mentalno zdravlje je presudno za sveobuhvatno blagostanje osoba, društava i država i predstavlja nacionalni kapital. Mentalna oboljenja mogu pogoditi svakoga, na svakom mestu. Svaka mentalno obolela osoba ima pravo da se leči u sopstvenoj zajednici na najmanje ograničavajući način.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je objavila najnovije podatke koji pokazuju da i intervencije zdravstva i socijalni programi mogu da unaprede i omoguće dobro mentalno zdravlje, i da preduprede mentalne bolesti i poremećaje ponašanja.
Pošto su mentalni poremećaji odgovorni za veliki deo ukupnog tereta bolesti, koji se uz to stalno povećava, i pošto lečenje ovakvih poremećaja ima mnogo ograničenja, najefikasniji način za kontrolu ovog sve ozbiljnijeg problema jeste prevencija. Na žalost, stručnjaci i planeri u zdravstvu su često previše zauzeti neposrednim problemima bolesnika da bi obraćali pažnju na potrebe onih koji izgledaju „zdravo“. Trebalo bi intervenisati ranije, kada su ljudi još uvek na ivici problema. Ovi izveštaji pružaju pouzdane podatke o unapređenju mentalnog zdravlja i prevenciji mentalnih poremećaja u našim zdravstvenim službama.
Izveštaji pokazuju da psiho-socijalni programi na nivou škola mogu da dovedu do smanjenja prevalence poremećaja ponašanja i bolesti zavisnosti. Takođe, pravovremena društvena i ekonomska podrška sprečava mentalne i psihološke probleme u zajednicama koje su izložene konfliktima i katastrofama. Rana identifikacija ozbiljnih mentalnih poremećaja može rezultirati efikasnijim i kompletnijim lečenjem. Osim toga, poboljšana ishrana, poboljšanje pristupa obrazovanju, posvećivanje pažnje kvalitetu životne sredine i stanovanja i jačanje mreže zajednice mogu da dovedu do poboljšanja mentalnog zdravlja stanovništva.
Mentalno zdravlje se može unaprediti putem kolektivne društvene akcije. Poboljšanje mentalnog zdravlja zahteva strategije i programe sa širokom osnovom, kao i specifične aktivnosti na polju zdravstva u vezi sa prevencijom i lečenjem lošeg zdravlja.
Na isti način na koji su pristupi zdravstvu i zdravlju stanovništva ustanovljeni u drugim oblastima, kao što su zdravlje srca ili kontrola duvana, postaje sve jasnije da se „mentalno zdravlje tiče svakoga“.
Ovakav koncept nudi:
- raspravu o konceptima mentalnog zdravlja i unapređenja mentalnog zdravlja i opis odnosa između mentalnog zdravlja i mentalnih bolesti;
- obrazloženje mesta koje unapređenje mentalnog zdravlja ima u okviru zdravstva, pored prevencije mentalnih bolesti i lečenja i rehabilitacije osoba koje žive sa mentalnim bolestima i sličnim problemima;
- pogled na mentalno zdravlje kao pitanje zdravstva iz raznih perspektiva, vrste podataka koje postoje o toj oblasti i izvodljivost strategija unapređenja mentalnog zdravlja;
- primere mogućih intervencija i odgovornost različitih sektora; i
- ukazivanje na aktivnosti koje bi mogle biti preduzete odmah, u sredinama sa različitim materijalnim mogućnostima.
Od različitih oblika mentalnih poremećaja oboli između 14 i 20% dece, no svega 2% odnosi se na vrlo teška oboljenja, dok su ostali poremećaji umjereni ili blagi.
Važno je otkriti rizične faktore koji upućuju na mogućnost mentalnih problema, a to su socijalno stanje u obitelji (nasilje, alkoholizam, druge ovisnosti), slab uspjeh u školi, kronične bolesti, neurološki problemi i odnos o okolinom.
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 450 miliona ljudi u svetu pati od mentalnih poremećaja, poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebu alkohola ili droga. Depresija predstavlja glavni uzrok globalne invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu globalnog tereta bolesti.
Procenjuje se da je 70 miliona ljudi u svetu zavisno od alkohola, da oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona šizofreniju. Takođe, smatra se da će svaka četvrta osoba u nekom periodu života biti pogođena nekim mentalnim poremećajima. Zbog svega toga prevencija mentalnih poremećaja i unapređenje mentalnog zdravlja od ključnog je značaja za svaku zajednicu.
Da bi se smanjio teret mentalnih poremećaja, neophodno je da se veća pažnja posveti prevenciji i unapređenju mentalnog zdravlja u okviru nacionalne politike, zakonodavstva, donošenja odluka i dodeljivanja novca. Zaštita mentalnog zdravlja mora predstavljati neophodan aspekt sveobuhvatnog sistema zdravstvene zaštite, odnosno javnog zdravlja. Po rečima stručnjaka, lečenje treba individualizovati i humanizovati u najvećoj mogućoj meri.
Po podacima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” , od 1990. do 2002. godine broj novoregistrovanih psihijatrijskih poremećaja prešao je 30.000, što se povezuje s građanskim ratom, hiperinflacijom, ekonomskim sankcijama, nesigurnošću i neizvesnošću. Trend povećanja ovih poremećaja se nastavio do danas, tako da su oni sada na drugom mestu najvećih zdravstvenih problema stanovništva, posle kardiovaskularnih bolesti. U vezi sa ovim podacima valja reći da u našoj zemlji postoji 46 hospitalnih psihijatrijskih ustanova i da na 100.000 stanovnika dolaze 2,7 psihijatra, gotovo deset neuropsihijatara i dva psihologa.
Danas znamo da na većinu mentalnih i telesnih oboljenja utiče kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Znamo i da su telesne i mentalne bolesti neodvojive i da utiču jedna na drugu. Zato pristup prevenciji i lečenju svih bolesti mora biti holistički, odnosno biopsihosocijalan.
Nova saznanja iz psihijatrije daju novo razumevanje i novu nadu za mentalne poremećaje. Za reformu zaštite mentalnog zdravlja Svetska zdravstvena organizacija predlaže sledećih deset koraka:
1. Obezbediti lečenje u okviru primarne zdravstvene zaštite,
2. Obezbediti dostupnost psihotropnih lekova,
3. Pružiti lečenje u zajednici (to podrazumeva borbu protiv stigmatizacije i diskriminacije mentalno obolelih osoba),
4. Obrazovati stanovništvo,
5. Uključiti zajednicu, porodicu i korisnike,
6. Uspostaviti nacionalnu politiku, programe i zakonodavstvo,
7. Razvijati stručni kadar,
8. Povezati se sa drugim sektorima
9. Pratiti mentalno zdravlje u zajednici,
10. Podržati istraživanja.
Budućnost zaštite mentalnog zdravlja i reforma psihijatrijskih službi zahteva uključivanje gradjanskog društva i medjusektorsku saradnju, uz učešće prosvete, Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva pravde, nevladinih organizacija i medija.
Partnerstvo za mentalno zdravlje najbrže se ostvaruje preko istraživanja, koja su važna da bi nam dala putokaze ka dobrom lečenju. U tom smislu, važni su multicentrički projekti o istraživanju posttraumatskog stresa koje smo započeli, a koje podržava Evropska komisija. U projekte su uključeni medicinski fakulteti iz Londona, Drezdena, Modene, Zagreba, Rijeke, Sarajeva, Skoplja i Beograda.
Svest o mentalnom zdravlju stanovnika jedne zajednice može se meriti kroz aktuelnu politiku mentalnog zdravlja, kao i činjenicu koliko je ona zastupljena u globalnoj zdrastvenoj politici zemlje. Zvanično do sada nije postojala politika zaštite mentalnog zdravlja, kao i nacionalni program za njegovo unapređenje.
Situaciju otežavaju ograničeni finansijski i ljudski resursi, ali i veoma prisutne predrasude i diskriminacija mentalnih bolesnika, jer je duševna bolest tabu tema.
Mentalni bolesnici se najčešće leče u neuslovnim institucijama ili se dugotrajno smeštaju u duševnim bolnicama, gde neki ostaju do kraja života. Kroz ovakav način zbrinjavanja vidi se i odnos neposrednog porodičnog okruženja, koji bi trebao da bude podrška u procesu tretmana i rehabilitacije. Takođe i načini zdravstvenog zbrinjavanja ne bi trebali da potkrepljuju stigmatizaciju i diskriminaciju mentalnih bolesnika kroz njihovu institucionalnu izolaciju (azili) i uskraćivanje njihovih osnovnih ljudskih prava.
U lokalnoj zajednici i na globalnom nivou nema debata, kampanja i drugih oblika destigmatizacije i iskorenjivanja predrasuda o mentalnim bolesnicima. Istraživanja na osnovu kojih bi se moglo validno procenjivati o rasprostranjenosti pojedinih duševnih oboljenja, zavisnosti, alkoholizma, nasilja u porodici prema ženama i deci su sporadična, često metodološki koncipirana tako da se ne mogu izvesti pouzdani i generalni zaključci.
Mentalno zdravlje je presudno za sveobuhvatno blagostanje osoba, društava i država i predstavlja nacionalni kapital. Mentalna oboljenja mogu pogoditi svakoga, na svakom mestu. Svaka mentalno obolela osoba ima pravo da se leči u sopstvenoj zajednici na najmanje ograničavajući način.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je objavila najnovije podatke koji pokazuju da i intervencije zdravstva i socijalni programi mogu da unaprede i omoguće dobro mentalno zdravlje, i da preduprede mentalne bolesti i poremećaje ponašanja.
Pošto su mentalni poremećaji odgovorni za veliki deo ukupnog tereta bolesti, koji se uz to stalno povećava, i pošto lečenje ovakvih poremećaja ima mnogo ograničenja, najefikasniji način za kontrolu ovog sve ozbiljnijeg problema jeste prevencija. Na žalost, stručnjaci i planeri u zdravstvu su često previše zauzeti neposrednim problemima bolesnika da bi obraćali pažnju na potrebe onih koji izgledaju „zdravo“. Trebalo bi intervenisati ranije, kada su ljudi još uvek na ivici problema. Ovi izveštaji pružaju pouzdane podatke o unapređenju mentalnog zdravlja i prevenciji mentalnih poremećaja u našim zdravstvenim službama.
Izveštaji pokazuju da psiho-socijalni programi na nivou škola mogu da dovedu do smanjenja prevalence poremećaja ponašanja i bolesti zavisnosti. Takođe, pravovremena društvena i ekonomska podrška sprečava mentalne i psihološke probleme u zajednicama koje su izložene konfliktima i katastrofama. Rana identifikacija ozbiljnih mentalnih poremećaja može rezultirati efikasnijim i kompletnijim lečenjem. Osim toga, poboljšana ishrana, poboljšanje pristupa obrazovanju, posvećivanje pažnje kvalitetu životne sredine i stanovanja i jačanje mreže zajednice mogu da dovedu do poboljšanja mentalnog zdravlja stanovništva.
Mentalno zdravlje se može unaprediti putem kolektivne društvene akcije. Poboljšanje mentalnog zdravlja zahteva strategije i programe sa širokom osnovom, kao i specifične aktivnosti na polju zdravstva u vezi sa prevencijom i lečenjem lošeg zdravlja.
Na isti način na koji su pristupi zdravstvu i zdravlju stanovništva ustanovljeni u drugim oblastima, kao što su zdravlje srca ili kontrola duvana, postaje sve jasnije da se „mentalno zdravlje tiče svakoga“.
Ovakav koncept nudi:
- raspravu o konceptima mentalnog zdravlja i unapređenja mentalnog zdravlja i opis odnosa između mentalnog zdravlja i mentalnih bolesti;
- obrazloženje mesta koje unapređenje mentalnog zdravlja ima u okviru zdravstva, pored prevencije mentalnih bolesti i lečenja i rehabilitacije osoba koje žive sa mentalnim bolestima i sličnim problemima;
- pogled na mentalno zdravlje kao pitanje zdravstva iz raznih perspektiva, vrste podataka koje postoje o toj oblasti i izvodljivost strategija unapređenja mentalnog zdravlja;
- primere mogućih intervencija i odgovornost različitih sektora; i
- ukazivanje na aktivnosti koje bi mogle biti preduzete odmah, u sredinama sa različitim materijalnim mogućnostima.
Od različitih oblika mentalnih poremećaja oboli između 14 i 20% dece, no svega 2% odnosi se na vrlo teška oboljenja, dok su ostali poremećaji umjereni ili blagi.
Važno je otkriti rizične faktore koji upućuju na mogućnost mentalnih problema, a to su socijalno stanje u obitelji (nasilje, alkoholizam, druge ovisnosti), slab uspjeh u školi, kronične bolesti, neurološki problemi i odnos o okolinom.
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 450 miliona ljudi u svetu pati od mentalnih poremećaja, poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebu alkohola ili droga. Depresija predstavlja glavni uzrok globalne invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu globalnog tereta bolesti.
Procenjuje se da je 70 miliona ljudi u svetu zavisno od alkohola, da oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona šizofreniju. Takođe, smatra se da će svaka četvrta osoba u nekom periodu života biti pogođena nekim mentalnim poremećajima. Zbog svega toga prevencija mentalnih poremećaja i unapređenje mentalnog zdravlja od ključnog je značaja za svaku zajednicu.
Da bi se smanjio teret mentalnih poremećaja, neophodno je da se veća pažnja posveti prevenciji i unapređenju mentalnog zdravlja u okviru nacionalne politike, zakonodavstva, donošenja odluka i dodeljivanja novca. Zaštita mentalnog zdravlja mora predstavljati neophodan aspekt sveobuhvatnog sistema zdravstvene zaštite, odnosno javnog zdravlja. Po rečima stručnjaka, lečenje treba individualizovati i humanizovati u najvećoj mogućoj meri.
Po podacima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” , od 1990. do 2002. godine broj novoregistrovanih psihijatrijskih poremećaja prešao je 30.000, što se povezuje s građanskim ratom, hiperinflacijom, ekonomskim sankcijama, nesigurnošću i neizvesnošću. Trend povećanja ovih poremećaja se nastavio do danas, tako da su oni sada na drugom mestu najvećih zdravstvenih problema stanovništva, posle kardiovaskularnih bolesti. U vezi sa ovim podacima valja reći da u našoj zemlji postoji 46 hospitalnih psihijatrijskih ustanova i da na 100.000 stanovnika dolaze 2,7 psihijatra, gotovo deset neuropsihijatara i dva psihologa.
Danas znamo da na većinu mentalnih i telesnih oboljenja utiče kombinacija bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Znamo i da su telesne i mentalne bolesti neodvojive i da utiču jedna na drugu. Zato pristup prevenciji i lečenju svih bolesti mora biti holistički, odnosno biopsihosocijalan.
Nova saznanja iz psihijatrije daju novo razumevanje i novu nadu za mentalne poremećaje. Za reformu zaštite mentalnog zdravlja Svetska zdravstvena organizacija predlaže sledećih deset koraka:
1. Obezbediti lečenje u okviru primarne zdravstvene zaštite,
2. Obezbediti dostupnost psihotropnih lekova,
3. Pružiti lečenje u zajednici (to podrazumeva borbu protiv stigmatizacije i diskriminacije mentalno obolelih osoba),
4. Obrazovati stanovništvo,
5. Uključiti zajednicu, porodicu i korisnike,
6. Uspostaviti nacionalnu politiku, programe i zakonodavstvo,
7. Razvijati stručni kadar,
8. Povezati se sa drugim sektorima
9. Pratiti mentalno zdravlje u zajednici,
10. Podržati istraživanja.
Budućnost zaštite mentalnog zdravlja i reforma psihijatrijskih službi zahteva uključivanje gradjanskog društva i medjusektorsku saradnju, uz učešće prosvete, Ministarstva za socijalna pitanja, Ministarstva pravde, nevladinih organizacija i medija.
Partnerstvo za mentalno zdravlje najbrže se ostvaruje preko istraživanja, koja su važna da bi nam dala putokaze ka dobrom lečenju. U tom smislu, važni su multicentrički projekti o istraživanju posttraumatskog stresa koje smo započeli, a koje podržava Evropska komisija. U projekte su uključeni medicinski fakulteti iz Londona, Drezdena, Modene, Zagreba, Rijeke, Sarajeva, Skoplja i Beograda.
Pružiti lečenje u zajednici i obrazovati stanovništvo
Treba obezbediti službe mentalnog zdravlja u zajednici, umesto u psihijatrijskim bolnicama i institucijama. Zaštita mentalnog zdravlja u zajednici dovodi do boljeg ishoda lečenja i boljeg kvaliteta života za osobe sa hroničnim mentalnim poremećajima. Lečenje pacijenata u zajednici umesto u psihijatrijskim bolnicama je jeftinije, omogućuje poštovanje ljudskih prava, ograničava stigmu zbog lečenja i vodi ka pravovremenom lečenju.
Velike psihijatrijske bolnice azilarnog tipa treba zameniti službama za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Da bi se to omogućilo, zaštitu treba omogućiti otvaranjem psihijatrijskih odeljenja u opštim bolnicama i kućnoj nezi, kako bi se zadovoljile sve potrebe mentalno obolelih osoba. Ovakav prelaz na zaštitu u zajednici zahteva da se na nivou lokalne zajednice angažuju zdravstveni radnici i službe za rehabilitaciju, kao i da se obezbedi pomoć u kriznim situacijama, zaštite kuće i zaposlenje osoba sa mentalnim poremećajima.
Obrazovati stanovništvo
U svim zemljama treba pokrenuti kampanje za obrazovanje građana i širenje svesti o značaju mentalnog zdravlja. Glavni cilj je da se smanje prepreke u lečenju i zaštiti tako što će se proširiti svest ljudi o učestalosti mentalnih poremećaja, mogućnostima lečenja, procesu oporavka i ljudskim pravima obolelih osoba.
Treba širiti informacije o dostupnosti lečenja i koristi od lečenja, tako da se promene reakcije opšte populacije, zdravstvenih stručnjaka, medija, zakonodavaca i političara i da one budu zasnovane na dostupnom znanju. Osvešćivanje javnosti može smanjiti stigmu i diskriminaciju, povećati korišćenje službi mentalnog zdravlja, i promeniti dominantan stav o tome da su mentalno i telesno zdravlje dva odvojena, različita entiteta.
Uključiti zajednicu, porodice i korisnike
U proces planiranja i razvoja politike, programa i službi mentalnog zdravlja treba uključiti zajednice, porodice i korisnike. To pomaže da se službe prilagode potrebama ljudi uzimajući u obzir njihov uzrast, pol, kulturu i socijalne uslove. Osobe sa mentalnim poremećajima i njihove porodice će onda lakše koristiti takve službe.
Uloga zajednice sastoji se od pružanja samopomoći i uzajamne pomoći, lobiranja za izvođenje promena u zaštiti mentalnog zdravlja i obezbeđivanje sredstava, izvođenja edukativnih aktivnosti, učestvovanja u praćenju i proceni efekata zaštite i zastupanja u promenama stavova prema mentalnim poremećajima i redukovanju stigme.
Grupe korisnika su se pokazale kao snažna, glasna i aktivna snaga promene. Danas postoje mnoga udruženja korisnika koja su uključena u proces zaštite mentalnog zdravlja. Učestvovanje korisnika u organizovanju službi, proceni standarda lečenja kao i u razvoju i primeni politike i Zakona o mentalnom zdravlju, pomaže da se poveća odgovornost stručnjaka.
Porodice su često primarne u obezbeđivanju zaštite. Neophodno je pomoći porodicama da razumeju bolest, steknu veštine zaštite i podrške, ohrabre redovno uzimanje lekova i prepoznaju rane znake recidiva, što vodi ka boljem oporavku i smanjenju invalidnosti.
Razmena znanja između zdravstvenih stručnjaka, porodica i korisnika je vitalna za razvoj poverenja i stvaranje efikasnog terapijskog odnosa. Takva razmjena pomaže porodicama koje neguju pacijente, omogućujući im da se „pokrenu od pasivne brige ka aktivnoj zaštiti”.
Treba obezbediti službe mentalnog zdravlja u zajednici, umesto u psihijatrijskim bolnicama i institucijama. Zaštita mentalnog zdravlja u zajednici dovodi do boljeg ishoda lečenja i boljeg kvaliteta života za osobe sa hroničnim mentalnim poremećajima. Lečenje pacijenata u zajednici umesto u psihijatrijskim bolnicama je jeftinije, omogućuje poštovanje ljudskih prava, ograničava stigmu zbog lečenja i vodi ka pravovremenom lečenju.
Velike psihijatrijske bolnice azilarnog tipa treba zameniti službama za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici. Da bi se to omogućilo, zaštitu treba omogućiti otvaranjem psihijatrijskih odeljenja u opštim bolnicama i kućnoj nezi, kako bi se zadovoljile sve potrebe mentalno obolelih osoba. Ovakav prelaz na zaštitu u zajednici zahteva da se na nivou lokalne zajednice angažuju zdravstveni radnici i službe za rehabilitaciju, kao i da se obezbedi pomoć u kriznim situacijama, zaštite kuće i zaposlenje osoba sa mentalnim poremećajima.
Obrazovati stanovništvo
U svim zemljama treba pokrenuti kampanje za obrazovanje građana i širenje svesti o značaju mentalnog zdravlja. Glavni cilj je da se smanje prepreke u lečenju i zaštiti tako što će se proširiti svest ljudi o učestalosti mentalnih poremećaja, mogućnostima lečenja, procesu oporavka i ljudskim pravima obolelih osoba.
Treba širiti informacije o dostupnosti lečenja i koristi od lečenja, tako da se promene reakcije opšte populacije, zdravstvenih stručnjaka, medija, zakonodavaca i političara i da one budu zasnovane na dostupnom znanju. Osvešćivanje javnosti može smanjiti stigmu i diskriminaciju, povećati korišćenje službi mentalnog zdravlja, i promeniti dominantan stav o tome da su mentalno i telesno zdravlje dva odvojena, različita entiteta.
Uključiti zajednicu, porodice i korisnike
U proces planiranja i razvoja politike, programa i službi mentalnog zdravlja treba uključiti zajednice, porodice i korisnike. To pomaže da se službe prilagode potrebama ljudi uzimajući u obzir njihov uzrast, pol, kulturu i socijalne uslove. Osobe sa mentalnim poremećajima i njihove porodice će onda lakše koristiti takve službe.
Uloga zajednice sastoji se od pružanja samopomoći i uzajamne pomoći, lobiranja za izvođenje promena u zaštiti mentalnog zdravlja i obezbeđivanje sredstava, izvođenja edukativnih aktivnosti, učestvovanja u praćenju i proceni efekata zaštite i zastupanja u promenama stavova prema mentalnim poremećajima i redukovanju stigme.
Grupe korisnika su se pokazale kao snažna, glasna i aktivna snaga promene. Danas postoje mnoga udruženja korisnika koja su uključena u proces zaštite mentalnog zdravlja. Učestvovanje korisnika u organizovanju službi, proceni standarda lečenja kao i u razvoju i primeni politike i Zakona o mentalnom zdravlju, pomaže da se poveća odgovornost stručnjaka.
Porodice su često primarne u obezbeđivanju zaštite. Neophodno je pomoći porodicama da razumeju bolest, steknu veštine zaštite i podrške, ohrabre redovno uzimanje lekova i prepoznaju rane znake recidiva, što vodi ka boljem oporavku i smanjenju invalidnosti.
Razmena znanja između zdravstvenih stručnjaka, porodica i korisnika je vitalna za razvoj poverenja i stvaranje efikasnog terapijskog odnosa. Takva razmjena pomaže porodicama koje neguju pacijente, omogućujući im da se „pokrenu od pasivne brige ka aktivnoj zaštiti”.
Neke činjenice o mucanju
- Mucanje se češće javlja kod muškaraca nego kod žena, u razmeri od oko 3,5 : 1
- Mucanje nije simptom nekog emocionalnog ili psihološkog poremećaja, iako može biti izvor stresa i uzrok određenim emocionalnim poteškoćama.
- Osobe koje mucaju nisu manje inteligentne od osoba koje govore normalno.
- Mucanje nije naučeno imitiranjem drugih osoba koje mucaju.
- Oko 1% odraslih ljudi na svijetu muca.
- Oko 3 miliona Amerikanaca ima problema sa mucanjem.
- Mucanje se javlja u svim kulturama i socijalnim grupama.
- Osoba koja muca razmišlja normalnom brzinom, iako izražavanje te misli može biti sporije.
- Ne postoji magični lijek za mucanje.
- Mucanje je moguće prevladati na način da ono više ne predstavlja prepreku za normalnu komunikaciju.
- Mucanje se češće javlja kod muškaraca nego kod žena, u razmeri od oko 3,5 : 1
- Mucanje nije simptom nekog emocionalnog ili psihološkog poremećaja, iako može biti izvor stresa i uzrok određenim emocionalnim poteškoćama.
- Osobe koje mucaju nisu manje inteligentne od osoba koje govore normalno.
- Mucanje nije naučeno imitiranjem drugih osoba koje mucaju.
- Oko 1% odraslih ljudi na svijetu muca.
- Oko 3 miliona Amerikanaca ima problema sa mucanjem.
- Mucanje se javlja u svim kulturama i socijalnim grupama.
- Osoba koja muca razmišlja normalnom brzinom, iako izražavanje te misli može biti sporije.
- Ne postoji magični lijek za mucanje.
- Mucanje je moguće prevladati na način da ono više ne predstavlja prepreku za normalnu komunikaciju.
Zašto se neretko stvara otpor prema lečenju?
Jedan od uzroka jesu nerealna očekivanja od samog lečenja. Mi živimo u vremenu kada nam se uporno podgreva iluzija da za mnoge probleme ili bolesti postoje jednostavna i brza rešenja. Tako se, npr, reklamiraju lekovi koji uspešno leče gotovo sve – od impotencije do raka.
Zato je razumljivo da će prosečna osoba koja nam se obrati za pomoć očekivati da i za to postoji magičan lek – i da će potom biti razočarana kada čuje da takvog leka nema. Otpor proističe i zbog teškoća u prihvatanju da lečenje podrazumeva veoma aktivnu ulogu pacijenta i da je lečenje proces koji zahteva da mu se osoba u velikoj meri posveti stalno negujući motivaciju.
Primer sasvim drugacijeg pristupa u lečenju mucanja jeste i hipnoza, jer je u hipnozi uloga pacijenta pasivna, pacijent se uvodi u stanje unekoliko izmenjene svesti kada mu se daju sugestije da recimo neće vise mucati...bez obzira koliko se nekome ovakva tehnika čini atraktivnom, efekti takvih sugestija ne traju dugo, pa rezultati hipnoze u lečenju mucanja nisu zadovoljavajuće. Zaista, ima li smisla podvrgavati se hipnozi svaka tri ili četiri dana – u zavisnosti od toga koliko dugo traju efekti sugestije.
Mucanje čine i popratne vegetativne pojave:
- ubrzan puls
- crvenilo
- znojenje
- širenje zjenica
- treptanje očnih kapaka
- tikovi
- povećana napetost mišića usana, jezika ili lica.
Jedan od uzroka jesu nerealna očekivanja od samog lečenja. Mi živimo u vremenu kada nam se uporno podgreva iluzija da za mnoge probleme ili bolesti postoje jednostavna i brza rešenja. Tako se, npr, reklamiraju lekovi koji uspešno leče gotovo sve – od impotencije do raka.
Zato je razumljivo da će prosečna osoba koja nam se obrati za pomoć očekivati da i za to postoji magičan lek – i da će potom biti razočarana kada čuje da takvog leka nema. Otpor proističe i zbog teškoća u prihvatanju da lečenje podrazumeva veoma aktivnu ulogu pacijenta i da je lečenje proces koji zahteva da mu se osoba u velikoj meri posveti stalno negujući motivaciju.
Primer sasvim drugacijeg pristupa u lečenju mucanja jeste i hipnoza, jer je u hipnozi uloga pacijenta pasivna, pacijent se uvodi u stanje unekoliko izmenjene svesti kada mu se daju sugestije da recimo neće vise mucati...bez obzira koliko se nekome ovakva tehnika čini atraktivnom, efekti takvih sugestija ne traju dugo, pa rezultati hipnoze u lečenju mucanja nisu zadovoljavajuće. Zaista, ima li smisla podvrgavati se hipnozi svaka tri ili četiri dana – u zavisnosti od toga koliko dugo traju efekti sugestije.
Mucanje čine i popratne vegetativne pojave:
- ubrzan puls
- crvenilo
- znojenje
- širenje zjenica
- treptanje očnih kapaka
- tikovi
- povećana napetost mišića usana, jezika ili lica.
Logofobija u mucanju
Logofobija u mucanju
Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.
Normalan strah
Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd
Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.
Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.
Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.
Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.
Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.
Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.
Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.
Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.
U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.
Strahovi i teskobe povezani sa govorom mogu predstavljati vecu teskocu i vise hendikepirati osobu koja muca nego sama nefluentnost. Neretko, osoba pribegava ogranicavanju svojih mogucnosti, npr. odbija da koristi telefon, zatim da se izlaze neformalnim socijalnim kontaktima, novim poznanstvima...itd, u objektivno problematicne situacije spadaju one situacije u kojima pacijent ne moze adekvatno da se prilagodi.
Normalan strah
Strah je jedno od temeljnih osecanja koje odredjuje licnost. Svi znamo sta znaci doziveti strah. Bojimo se da ne napravimo gresku, strepimo od kazne, od kojekakvih zivotinja, plasimo se prirodnih katastrofa i ratova, plasimo se smrti. U svakom periodu zivota su odredjeni oblici straha ucestaliji i za taj period cesto tipicni, npr. deca se cesto boje mraka, adolescenti brinu za svoj izgled i da li ce biti prihvaceni u drustvu, odrasli cesto strepe zbog posla i egzistencije, stariji ljudi vise strahuju od bolesti...itd
Umeren nivo straha moze da bude cak i koristan da bismo se skoncentrisali, pokazali svoja znanja i vestine. Na osnovnom bioloskom nivou, strah nas motivise da preduzmemo korake da se odbranimo od neke opasnosti i pomaze nam da prezivimo.
Strah postaje nenormalna pojava kada je automatski telesni sistem za bežanje ili borbu suviše osetljiv. Tada ce se reakcija na opasnost (u smislu bežanja i borbe) pojaviti u pogrešno vreme, što može da znači da ste skloni da doživite strah tamo gde ga drugi ljudi obično nemaju i gde ne preti stvarna opasnost.
Mogućnost da budemo istovetno nefluentni u određenim situacijama zavisi od našeg načina razmišljanja. Ako situaciju, u kojoj je osoba koja muca bila kriticno nefluentna, uzme ,,zdravo za gotovo,, mogućnost da će opet u takvoj situaciji isto doživeti je male verovatnoće.
S druge strane, ako se data osoba ponaša kao da joj zaista preti ponovni verbalni fijasko i često se zapitkuje ,,sta ako,, nesvesno gradi i razvija ,,strah od straha,, odnosno strah od mogućeg stida, nipodaštavanja, od telesnih simptoma - znojenja, nedostatka vazduha, drhtanja, napetosti mišića, ubrzanog srčanog ritma, jednog opsteg uznemirenog ponašanja.
Ako osoba u datoj kritičnoj situaciji ne može odmah da izbegne tzv.opasnost, bežanjem ili da recimo opasnost ukloni borbom, navedeni simptomi se obično održavaju što osobu još više uverava da opasnost ipak negde postoji, posledica toga je još veći strah, odnosno osećaj ugroženosti sa još više izraženim simptomima. Tako se zatvara začarani krug.
Začarani krug, dakle otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači.
Izostajanje objašnjenja za ono što vam se događa samo pojačava strah i sumnju da će vam se opet ponoviti neprijatna situacija.
Tako se zapravo i definiše Socijalna fobija – kao strah od govora pred drugima, javnog nastupa i/ili od kontakata sa drugim ljudima i raznih socijalnih situacija.
Nema lečenja ni jedne fobije bez suočavanja sa izvorom ili objektom fobije i odustajanja od izbegavanja, jer izbegavanje samo pothranjuje fobiju.
U praksi bi trebalo da se kombinuju različiti terapijski postupci, npr. Medikamentozna terapija, psihoterapija i govorna terapija. Glavna prednost takvog pristupa je u tome što se efekti ovih postupaka dopunjuju i uzajamno pojačavaju. Ovakav pristup takodje zahteva visok nivo samodiscipline, motivacije i upornosti.
Karakteristike mucanja
Karakteristike mucanja ogledaju se u sledećem:
- Repeticije ili ponavljanje glasova ( b-b-b-bicikl), slogova ( ku-ku-kuća),delova reči ( koš-koš-košarka), čitavih reči i fraza.
- Prolongacije ili neprirodno dug izgovor glasova ili slogova ( aaaaaaautomobil).
- Neadekvatne pauze, oklevanje ili bezglasni zastoji u govornom toku nastali usled blokiranja vazdušne struje.
- Govor u naglim trzajima, dok osoba pokušava da započne ili održi fonaciju.
- Nepravilno disanje, koje se reperkutuje na nepravilno govorno disanje.
- Izbegavanje da se sagovornik gleda u oči tokom konverzacije.
- Izbegavanje određenih reči i govornih situacija u kojima se osoba koja muca ne snalazi.
- Negativna osećanja kao što su poniženje, frustriranost, osećaj manje vrednosti itd. (u kasnijim stadijumima poremećaja).
- Ostale reakcije vezane za mucanje, odn. reakcije koje prate mucanje kao što su napetost mišića usana, vilice, i/ili vrata; drhtanje usana, vilice i/ili jezika tokom pokušaja da se započne govor; nervozno lupkanje stopalom o pod, treptanje očima, trzaji glavom i razni tikovi (a sve to u cilju kako bi se izbeglo mucanje). Postoji mnogo ovakvih reakcija koje variraju kod različitih osoba.
- Repeticije ili ponavljanje glasova ( b-b-b-bicikl), slogova ( ku-ku-kuća),delova reči ( koš-koš-košarka), čitavih reči i fraza.
- Prolongacije ili neprirodno dug izgovor glasova ili slogova ( aaaaaaautomobil).
- Neadekvatne pauze, oklevanje ili bezglasni zastoji u govornom toku nastali usled blokiranja vazdušne struje.
- Govor u naglim trzajima, dok osoba pokušava da započne ili održi fonaciju.
- Nepravilno disanje, koje se reperkutuje na nepravilno govorno disanje.
- Izbegavanje da se sagovornik gleda u oči tokom konverzacije.
- Izbegavanje određenih reči i govornih situacija u kojima se osoba koja muca ne snalazi.
- Negativna osećanja kao što su poniženje, frustriranost, osećaj manje vrednosti itd. (u kasnijim stadijumima poremećaja).
- Ostale reakcije vezane za mucanje, odn. reakcije koje prate mucanje kao što su napetost mišića usana, vilice, i/ili vrata; drhtanje usana, vilice i/ili jezika tokom pokušaja da se započne govor; nervozno lupkanje stopalom o pod, treptanje očima, trzaji glavom i razni tikovi (a sve to u cilju kako bi se izbeglo mucanje). Postoji mnogo ovakvih reakcija koje variraju kod različitih osoba.
Poremećaj fluentnosti
Socioterapija i rehabilitacija lica sa poremećajem fluentnosti
Mucanje predstavlja ozbiljnu smetnju svakom pojedincu u međuljudskoj komunikaciji i ograničava ga u normalnom funkcionisanju. Uprkos činjenici da je etiologija mucanja još uvek nepoznata, većina autora se slaže da na pojavu, razvoj i održavanje ovog govornog poremećaja utiču različiti emocionalni, psihološki i socijalni faktori.
Mucanje je poremećaj fluentnosti, koga karakterisu razni oblici ponašanja koji interferiraju sa normalnim tokom govora. Smatra se da je većina pojedinaca disfluentna do neke mere i ono sto na površini diferencira osobe koje mucaju od osoba koje ne mucaju jeste težina, učestalost i ozbiljnost disfluencije.
Mucanje (dysarthria spastica) je "neurotička reakcija u oblasti govorne koordinacije koja se formira na bazi konstitucije”[1] .
Mucanje je funkcionalni poremećaj govora koji se manifestuje svesnim, a nenamernim, isprekidanim, disharmonijskim i disritmičnim talasanjem zvuka različitih frekvencija i inteziteta, i održava reverzibilni poremećaj psihofiziološkog jedinstva ljudskom bica.
Mucanje kao poremećaj ritma i tempa govora najčešće se javlja između druge i treće godine života, kada se govor i govorna motorika deteta intenzivno razvijaju. Dete se sve više interesuje za zbivanja u okolini, želi mnogo više da priča i češće zapitkuje.
Uzroci zamuckivanja u ovom periodu najčešće su nesklad između brzine misaonog toka, pojačane motivacije da se govori i nedovoljne razvijenosti fiziološke osnove govora (brzina pokretljivosti govornih organa, nepravilno disanje i sl.), kao i predispozicija, ako je u užoj ili široj porodici bilo slučajeva mucanja ili drugih poremećaja govora.
Kod dece koja su sklona mucanju, odnosno koja imaju predispoziciju za ovaj govorni poremećaj, pod uticajem nepovoljnih činilaca, ovaj razvojni period predstavlja kritičnu fazu za pojavu pravog mucanja. Ako se dete opominje na izgovor u spontanoj komunikaciji, stalno ispravlja, kritikuje, ismeva, detetov poremećaj će se fiksirati i produbiti.
Takvim stavom okoline dete postaje svesno svog poremecaja, pokušava da voljno reguliše pokrete govornih organa (koji se obavljaju automatski bez učešća naše svesti), napreže se i tako dodatno narušava proces govora. Kao posledica toga, umesto uspeha, ono sve više greši, počinje da se „plaši nekih glasova i reči“, što pogoršava situaciju i dovodi do pravog mucanja.
Mucanje je poremećaj suprasegmentne strukture govora koju čine: tempo, ritam, akcenti, melodija rečenice i iskaz. Mucanje se ispoljava u različitim oblicima, kao što su fiziološko, primarno, sekundarno i traumatsko mucanje.
Tahyfemia (brzopletost) je u govornoj patologiji, način govora koji je obeležen jednom haotičnošću, brzim prelazima s jedne misli na drugu, u najvećem broju slučajeva ubrzanim tempom govora, nedovoljnim ograničavanjem osnovne ideje, nemogučnošću razrade osnovne ideje, obiluje čudnim asocijacijama ravnopravnim po važnosti osnovnoj ideji, prisutne su poteškoće koncentracije koje bi odvojile bitan od nebitnog sadržaja, a sve se to najčešće manifestuje u usmenom govoru. Takav tip govora u govornoj patologiji naziva se brzopletost ili eng. cluttering. Prema D.A. Weissu, "brzopletost je poremećaj pripremnih misaonih procesa koji prethode govoru i zasniva se na hereditarnim predispozicijama. Brzopletost je verbalna manifestacija centralne jezičke neuravnoteženosti koja zadire u sve kanale komunikacije. Zbog verbalnih obeležja (jedan od najčešćih simptoma su zastoji u govoru) često se u diferencijalnoj dijagnostici zamijenjuje sa mucanjem.
Bradylalia-patološki usporen govor je pojam koji označava preterano spor govor zbog organske podloge kao uzroka. Često se javlja kao posledica organskih oboljenja centralnog nervnog sistema, a najčešće endokrinoloških oboljenja, a takodje je učestala je pojava kod mentalno retardirane dece. Glavno obeležje takvog govora je produžavanje svih glasova, a posebno samoglasnika. Osobe sa takvim govorom su inače usporene, trome, nespretne. Ostavljaju dojam lenjosti i nezainteresovanosti. Misaoni procesi su im usporeni, a reaguju sa zakašnjenjem.
Fiziološko mucanje se ispoljava kroz ponavljanje početnih glasova, slogova ili reči za vreme govora. Javlja se na uzrastu od 2 i 5 godine života i isključivo je vezano za period govornog razvoja. Zamuckivanja, koja se u ovom uzrasnom dobu javljaju, samo su fiziološki odraz stanja na celokupnom misaono-jezičkom i verbalnom planu. Zbog toga ova vrsta mucanja spada u razvojno odnosno fiziološko mucanje. Fiziološko mucanje u fazi pojavljivanja indentifikuje se sa nefluentnim govorom.
Ovaj tip mucanje se preklapa u najvećem broju slučajeva sa intenzivnim razvojem govora. Simptomatski u potpunosti nalikuje pravom mucanju, ali je važno naglasiti da je to prolazna faza koja u najvećem broju slučajeva ako se ne interveniše, ne ostavlja nikakve posledice na dečji govor.
Sam deči govor u ovom periodu nije dovoljno tečan zbog mnoštva razvojnih procesa koji su u toku. Ona su po prvi put suočena sa velikim brojem novih reči i njihovim različitim značenjem, sa apstraktnim pojmovima, čiji smisao treba prvo shvatiti, da bi ih mogli adekvatno upotrebiti u govoru. To je, takodje i period naglog razvoja rečenice i gramatike, pojedinih glasova koji su tek u fazi razvoja i sazrevanja, nedovoljno izdiferencirane motorike govornih organa, misaone neusaglašenosti odnosno brzog prelaza sa jedne na drugu misao, uz nedovoljno praćenje osnovne ideje. Pojava asocijacija i novih okolnih podražaja remeti osnovnu misao, shodno tome dolazi do loše koncentracije na bitno, što se projektuje na nesredjen verbalni iskaz. To je takodje period nedovoljno razvijene pažnje i koncentracije, praćen impulsivnim ponašanjem, ne retko udružen sa formama pasivnog negativizma (kada dete odbija i ne izvršava naloge roditelja i vaspitača) i aktivnog negativizma (kada dete radi sve suprotno što se od njega traži).
Sa stabilizacijom svih navedenih funkcija, stabilizuju se i govorni tokovi, ali da bi se iz ove faze izašlo brzo i bez mogućih pratećih komplikacija, neophodno je da roditelji znaju kako pravilno treba da postupaju sa svojim detetom. Uloga porodice i ponašanje okoline su presudni za brže iščezavanje fiziološkog mucanja. Mnogi roditelji i vaspitači greše proglašavajući takav govor deteta mucanjem, počinju pred detetom da govore o mucanju da ga ispravljaju, teraju da pravilno ponavlja reči i rečenice, šale se na račun dečijeg govora, dete je takodje izloženo podrugljivom imitiranju svog govora i podsmehu od strane svojih vršnjaka. I upravo tu leži greška, gde se svim ovim nepravilnim postupcima fiziološko mucanje ne povlači, već ustaljuje i razvija u pravo mucanje izraženo kroz teže forme.
Svako skretanje pažnje na sam način dečijeg govora ometa spontane misaone i jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca. Bitno je pomenuti da ako se porodica odmah po ispoljavanju simptoma mucanja obrati za pomoć logopedu, u toku prve 2 nedelje od pojave mucanja, proces se može zaustaviti i govor se za relativno kratko vreme ponovo normalizovati.
Primarno mucanje - kod ove vrste mucanja dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada možemo kod deteta uočiti izvesnu napetost, ali dete nema svest o svom govornom poremecaju. Prelazak između primarnog i sekundarnog mucanja jeste pojava tranzijentnog mucanja, koje pokazuje dve osnovne karakteristike: učestalije je i napornije, tenzija mišića je povećana, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća, sto ga uvodi u tzv.sekundarno ili „pravo“ mucanje.
Sekundarno mucanje - kod ovog oblika mucanja javlja se opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa, dete počinje da ima strah od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj neadekvatnog ponašanja i problema u učenju.
Abruptno ili traumatsko mucanje - kod deteta ovaj oblik mucanja se javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija. Karakteristično za ovaj tip mucanja jeste da se simptomi mucanja gube posle 2 do 3 nedelje od momenta nastanka psihološke traume, što upućuje na njegov prolazni karakter.
[1] Brajović C.;Brajović Lj. Poremećaji funkcije govora; Beograd, Prosveta 1976;
Mucanje predstavlja ozbiljnu smetnju svakom pojedincu u međuljudskoj komunikaciji i ograničava ga u normalnom funkcionisanju. Uprkos činjenici da je etiologija mucanja još uvek nepoznata, većina autora se slaže da na pojavu, razvoj i održavanje ovog govornog poremećaja utiču različiti emocionalni, psihološki i socijalni faktori.
Mucanje je poremećaj fluentnosti, koga karakterisu razni oblici ponašanja koji interferiraju sa normalnim tokom govora. Smatra se da je većina pojedinaca disfluentna do neke mere i ono sto na površini diferencira osobe koje mucaju od osoba koje ne mucaju jeste težina, učestalost i ozbiljnost disfluencije.
Mucanje (dysarthria spastica) je "neurotička reakcija u oblasti govorne koordinacije koja se formira na bazi konstitucije”[1] .
Mucanje je funkcionalni poremećaj govora koji se manifestuje svesnim, a nenamernim, isprekidanim, disharmonijskim i disritmičnim talasanjem zvuka različitih frekvencija i inteziteta, i održava reverzibilni poremećaj psihofiziološkog jedinstva ljudskom bica.
Mucanje kao poremećaj ritma i tempa govora najčešće se javlja između druge i treće godine života, kada se govor i govorna motorika deteta intenzivno razvijaju. Dete se sve više interesuje za zbivanja u okolini, želi mnogo više da priča i češće zapitkuje.
Uzroci zamuckivanja u ovom periodu najčešće su nesklad između brzine misaonog toka, pojačane motivacije da se govori i nedovoljne razvijenosti fiziološke osnove govora (brzina pokretljivosti govornih organa, nepravilno disanje i sl.), kao i predispozicija, ako je u užoj ili široj porodici bilo slučajeva mucanja ili drugih poremećaja govora.
Kod dece koja su sklona mucanju, odnosno koja imaju predispoziciju za ovaj govorni poremećaj, pod uticajem nepovoljnih činilaca, ovaj razvojni period predstavlja kritičnu fazu za pojavu pravog mucanja. Ako se dete opominje na izgovor u spontanoj komunikaciji, stalno ispravlja, kritikuje, ismeva, detetov poremećaj će se fiksirati i produbiti.
Takvim stavom okoline dete postaje svesno svog poremecaja, pokušava da voljno reguliše pokrete govornih organa (koji se obavljaju automatski bez učešća naše svesti), napreže se i tako dodatno narušava proces govora. Kao posledica toga, umesto uspeha, ono sve više greši, počinje da se „plaši nekih glasova i reči“, što pogoršava situaciju i dovodi do pravog mucanja.
Mucanje je poremećaj suprasegmentne strukture govora koju čine: tempo, ritam, akcenti, melodija rečenice i iskaz. Mucanje se ispoljava u različitim oblicima, kao što su fiziološko, primarno, sekundarno i traumatsko mucanje.
Tahyfemia (brzopletost) je u govornoj patologiji, način govora koji je obeležen jednom haotičnošću, brzim prelazima s jedne misli na drugu, u najvećem broju slučajeva ubrzanim tempom govora, nedovoljnim ograničavanjem osnovne ideje, nemogučnošću razrade osnovne ideje, obiluje čudnim asocijacijama ravnopravnim po važnosti osnovnoj ideji, prisutne su poteškoće koncentracije koje bi odvojile bitan od nebitnog sadržaja, a sve se to najčešće manifestuje u usmenom govoru. Takav tip govora u govornoj patologiji naziva se brzopletost ili eng. cluttering. Prema D.A. Weissu, "brzopletost je poremećaj pripremnih misaonih procesa koji prethode govoru i zasniva se na hereditarnim predispozicijama. Brzopletost je verbalna manifestacija centralne jezičke neuravnoteženosti koja zadire u sve kanale komunikacije. Zbog verbalnih obeležja (jedan od najčešćih simptoma su zastoji u govoru) često se u diferencijalnoj dijagnostici zamijenjuje sa mucanjem.
Bradylalia-patološki usporen govor je pojam koji označava preterano spor govor zbog organske podloge kao uzroka. Često se javlja kao posledica organskih oboljenja centralnog nervnog sistema, a najčešće endokrinoloških oboljenja, a takodje je učestala je pojava kod mentalno retardirane dece. Glavno obeležje takvog govora je produžavanje svih glasova, a posebno samoglasnika. Osobe sa takvim govorom su inače usporene, trome, nespretne. Ostavljaju dojam lenjosti i nezainteresovanosti. Misaoni procesi su im usporeni, a reaguju sa zakašnjenjem.
Fiziološko mucanje se ispoljava kroz ponavljanje početnih glasova, slogova ili reči za vreme govora. Javlja se na uzrastu od 2 i 5 godine života i isključivo je vezano za period govornog razvoja. Zamuckivanja, koja se u ovom uzrasnom dobu javljaju, samo su fiziološki odraz stanja na celokupnom misaono-jezičkom i verbalnom planu. Zbog toga ova vrsta mucanja spada u razvojno odnosno fiziološko mucanje. Fiziološko mucanje u fazi pojavljivanja indentifikuje se sa nefluentnim govorom.
Ovaj tip mucanje se preklapa u najvećem broju slučajeva sa intenzivnim razvojem govora. Simptomatski u potpunosti nalikuje pravom mucanju, ali je važno naglasiti da je to prolazna faza koja u najvećem broju slučajeva ako se ne interveniše, ne ostavlja nikakve posledice na dečji govor.
Sam deči govor u ovom periodu nije dovoljno tečan zbog mnoštva razvojnih procesa koji su u toku. Ona su po prvi put suočena sa velikim brojem novih reči i njihovim različitim značenjem, sa apstraktnim pojmovima, čiji smisao treba prvo shvatiti, da bi ih mogli adekvatno upotrebiti u govoru. To je, takodje i period naglog razvoja rečenice i gramatike, pojedinih glasova koji su tek u fazi razvoja i sazrevanja, nedovoljno izdiferencirane motorike govornih organa, misaone neusaglašenosti odnosno brzog prelaza sa jedne na drugu misao, uz nedovoljno praćenje osnovne ideje. Pojava asocijacija i novih okolnih podražaja remeti osnovnu misao, shodno tome dolazi do loše koncentracije na bitno, što se projektuje na nesredjen verbalni iskaz. To je takodje period nedovoljno razvijene pažnje i koncentracije, praćen impulsivnim ponašanjem, ne retko udružen sa formama pasivnog negativizma (kada dete odbija i ne izvršava naloge roditelja i vaspitača) i aktivnog negativizma (kada dete radi sve suprotno što se od njega traži).
Sa stabilizacijom svih navedenih funkcija, stabilizuju se i govorni tokovi, ali da bi se iz ove faze izašlo brzo i bez mogućih pratećih komplikacija, neophodno je da roditelji znaju kako pravilno treba da postupaju sa svojim detetom. Uloga porodice i ponašanje okoline su presudni za brže iščezavanje fiziološkog mucanja. Mnogi roditelji i vaspitači greše proglašavajući takav govor deteta mucanjem, počinju pred detetom da govore o mucanju da ga ispravljaju, teraju da pravilno ponavlja reči i rečenice, šale se na račun dečijeg govora, dete je takodje izloženo podrugljivom imitiranju svog govora i podsmehu od strane svojih vršnjaka. I upravo tu leži greška, gde se svim ovim nepravilnim postupcima fiziološko mucanje ne povlači, već ustaljuje i razvija u pravo mucanje izraženo kroz teže forme.
Svako skretanje pažnje na sam način dečijeg govora ometa spontane misaone i jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca. Bitno je pomenuti da ako se porodica odmah po ispoljavanju simptoma mucanja obrati za pomoć logopedu, u toku prve 2 nedelje od pojave mucanja, proces se može zaustaviti i govor se za relativno kratko vreme ponovo normalizovati.
Primarno mucanje - kod ove vrste mucanja dete ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada možemo kod deteta uočiti izvesnu napetost, ali dete nema svest o svom govornom poremecaju. Prelazak između primarnog i sekundarnog mucanja jeste pojava tranzijentnog mucanja, koje pokazuje dve osnovne karakteristike: učestalije je i napornije, tenzija mišića je povećana, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća, sto ga uvodi u tzv.sekundarno ili „pravo“ mucanje.
Sekundarno mucanje - kod ovog oblika mucanja javlja se opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa, dete počinje da ima strah od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca, javljaju se tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj neadekvatnog ponašanja i problema u učenju.
Abruptno ili traumatsko mucanje - kod deteta ovaj oblik mucanja se javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija. Karakteristično za ovaj tip mucanja jeste da se simptomi mucanja gube posle 2 do 3 nedelje od momenta nastanka psihološke traume, što upućuje na njegov prolazni karakter.
[1] Brajović C.;Brajović Lj. Poremećaji funkcije govora; Beograd, Prosveta 1976;
Kako prepoznati odstupanje od govorno jezičkog razvoja
Kako prepoznati odstupanja od urednog tj. tipičnog razvoja govora? Pre svega potrebno je poznavati neke karakteristike uobičajenog razvoja govora kod većine dece:
- Od rođenja do 2 meseca života deteta, dete se oglašava refleksno, plačem, krikom i vokalizacijom. Takvo oglašavanje roditeljima signalizuje potrebe i stanja deteta, na šta roditelji reaguju.
- Od 2. do 5. meseca, dete počinje da uspostavlja svesnu kontrolu nad slušanjem i izgovorom, dete počinje gukati, igra se sa intonacijom, traži izvor zvuka okretanjem glave, pojavljuje se prvi smešak.
- Od 5. do 7. meseca, dete počinje da brblja (babling), igra se svojim govornim mogućnostima, produkuje svoje prve konsonante (p, b i m) ugrađene u jednostavne slogove (pa, ba i ma).
- Od 7. do 12. meseca, dete sve više brblja i produkuje sve više slogovnih nizova (pa-pa, ba-ba, ma-ma), često brblja uz socijalni podsticaj, oponaša različite govore zvukove.
- Oko 12 meseca, uobičajeno se javljaju i prve reči sa značenjem (mama, tata, papa),. Razumevanje govora roditelja je sve bolje, dete reaguje na zabrane i jednostavne naloge.
- Od 12. do 18. meseca, dete počinje da produkuje veći broj reči, rečnik mu broji do pedesetak reči, a počinju i da se javljaju prva spajanja po dve reči (Mama papa? Šta to?). Roditelji detetu postavljaju jednostavne naloge i pitanja koje dete razume (Daj pusu! Poljubi bebu! Gde je oko? Gde je pametna glava? Gde je beba?). Sa interesom sluša pesmice i jednostavne priče.
- Od 2. do 3 god. u govoru deteta se uočava značajni porast govornog rečnika, produkcija rečenica od 2 ili 3 reči, dete počinje da upotrebljava negacije (ne, nema) i prve zamenice (ja, ti). Izgovor glasova postaje sve razumljiviji. Sposobno je da razume i dva naloga u nizu ( Donesi bebu i stavi je na krevet!).
- Od 3. do 6. god. dete počinje da koristi sve složenije i duže rečenice, upotrebljuje gramatička pravila materinjeg jezika, rečnik je sve bogatiji, ovladava pravilnim izgovorom većine glasova, govor je razumljiv i nepoznatim osobama. Dete prepričava prošle događaje, voli da sluša priče, razvija se sposobnost prepričanja priča, lako stupa u komunuikaciju. Sposobno je da svoje želje, potrebe i misli izrazi govorom u skladu s pravilima materinjeg jezika.
- Od 6 god. izgovor glaova bi trebao biti u potpunosti u skladu sa sistemom glasova materinjeg jezika, dete pravilno i vešto koristi gramatiku materinjeg jezika, govorno-jezički nivo koji je dostignut je preduslov za početak razvoja čitanja i pisanja.
Logoped je stručna osoba koja se bavi prevencijom, detekcijom, dijagnostikovanjem i terapijom poremećaja govora, jezika i komunikacije. Značajan deo poremećaja kojima se bave logopedi nastaju u detinjstvu, životnom periodu intenzivnog razvoja govora, jezika i komunikacije.
- Od rođenja do 2 meseca života deteta, dete se oglašava refleksno, plačem, krikom i vokalizacijom. Takvo oglašavanje roditeljima signalizuje potrebe i stanja deteta, na šta roditelji reaguju.
- Od 2. do 5. meseca, dete počinje da uspostavlja svesnu kontrolu nad slušanjem i izgovorom, dete počinje gukati, igra se sa intonacijom, traži izvor zvuka okretanjem glave, pojavljuje se prvi smešak.
- Od 5. do 7. meseca, dete počinje da brblja (babling), igra se svojim govornim mogućnostima, produkuje svoje prve konsonante (p, b i m) ugrađene u jednostavne slogove (pa, ba i ma).
- Od 7. do 12. meseca, dete sve više brblja i produkuje sve više slogovnih nizova (pa-pa, ba-ba, ma-ma), često brblja uz socijalni podsticaj, oponaša različite govore zvukove.
- Oko 12 meseca, uobičajeno se javljaju i prve reči sa značenjem (mama, tata, papa),. Razumevanje govora roditelja je sve bolje, dete reaguje na zabrane i jednostavne naloge.
- Od 12. do 18. meseca, dete počinje da produkuje veći broj reči, rečnik mu broji do pedesetak reči, a počinju i da se javljaju prva spajanja po dve reči (Mama papa? Šta to?). Roditelji detetu postavljaju jednostavne naloge i pitanja koje dete razume (Daj pusu! Poljubi bebu! Gde je oko? Gde je pametna glava? Gde je beba?). Sa interesom sluša pesmice i jednostavne priče.
- Od 2. do 3 god. u govoru deteta se uočava značajni porast govornog rečnika, produkcija rečenica od 2 ili 3 reči, dete počinje da upotrebljava negacije (ne, nema) i prve zamenice (ja, ti). Izgovor glasova postaje sve razumljiviji. Sposobno je da razume i dva naloga u nizu ( Donesi bebu i stavi je na krevet!).
- Od 3. do 6. god. dete počinje da koristi sve složenije i duže rečenice, upotrebljuje gramatička pravila materinjeg jezika, rečnik je sve bogatiji, ovladava pravilnim izgovorom većine glasova, govor je razumljiv i nepoznatim osobama. Dete prepričava prošle događaje, voli da sluša priče, razvija se sposobnost prepričanja priča, lako stupa u komunuikaciju. Sposobno je da svoje želje, potrebe i misli izrazi govorom u skladu s pravilima materinjeg jezika.
- Od 6 god. izgovor glaova bi trebao biti u potpunosti u skladu sa sistemom glasova materinjeg jezika, dete pravilno i vešto koristi gramatiku materinjeg jezika, govorno-jezički nivo koji je dostignut je preduslov za početak razvoja čitanja i pisanja.
Logoped je stručna osoba koja se bavi prevencijom, detekcijom, dijagnostikovanjem i terapijom poremećaja govora, jezika i komunikacije. Značajan deo poremećaja kojima se bave logopedi nastaju u detinjstvu, životnom periodu intenzivnog razvoja govora, jezika i komunikacije.
SOCIJALNA I INTEGRACIJA OSOBA SA MENTALNIM POREMEĆAJIMA
U definiciju zdravlja Svetske zdravstvene organizacije je uneto s pravom i mentalno zdravlje. Poremećeno duševno zdravlje može da stvori sukobe sa okolinom, kako bližom, tako i širom, otudjenje od posla, od okoline, sukobe sa samim sobom, poremećene porodične odnose, kriminogeno ponašanje, ubistva i samoubistva. Izvor poremećaja duševnog zdravlja treba tražiti u porodici koja ne ispunjava svoje funkcije, u ličnim tragedijama, u alkoholizmu, u strahu od socijalnih potresa, u društvu kao celini gde su od posebne važnosti siromaštvo, nezaposlenost, socijalne nepravde, nasilje, nejednakost i dr. Brojni su razlozi za poremećaj duševnog zdravlja i oni ne zavise samo od spoljnih uzroka, već i od toga kako individua na njih reaguje.
Mentalna oboljenja su posledica prisustva genetskih, bioloških, socijalnih i faktora sredine. Neke procene WHO ukazuju da preko 450 miliona ljudi pati od mentalnih ili neuroloških poremećaja ili od psihosocijalnih problema koji su u vezi sa zloupotrebom alkohola ili droga. Depresija je jedan od glavnih uzroka invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu deset vodećih uzroka globalnog tereta bolesti. U svetu oko 70 miliona ljudi zavisno je od alkohola. Oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona ima šizofreniju. Milion ljudi izvrši samoubistvo svake godine. Oko 10 do 20 miliona ljudi pokušava da se ubije govore podaci istraživanja Svetske zdravstvene organizacije.
Socijalizacija je proces normalnog prilagodjavanja čoveka društvenoj sredini. U zavisnosti od stepena razvoja društva, ona ima specifične etičke, običajne, društveno ekonomske, kulturne, socijalne, pravne i druge karakteristike. Čovek aktivno učestvuje u formiranju normi i odnosa ali se i sam njima prilagodjava.
Termin resocijalizacija potiče od latinske reči resotialisatio a ona je sastavljena od dve reči: re što znači ponovo i sotialisatio što znači podruštvljavanje. Resocijalizacija prema tome označava ponovno podruštvljavanje invalida. Bolest ili povrede privremeno ili trajno menjaju čovekov integritet u fizičkom, funkcionalnom i psihičkom smislu.
Izmedju invalida i sredine dolazi do uspostavljanja posebnih odnosa. Zbog lečenja i rehabilitacije lice se izdvaja iz porodice i sredine u kojoj je živelo i radilo i u kojoj su postojali medjusobni odnosi. Kada zbog težine bolesti i povrede nema potpunog oporavka dolazi do invalidnosti različitog stepena i to uslovljava poremećaj izgradjenih odnosa.
U rehabilitacionom procesu, pored mera socijalne i profesionalne rehabilitacije, podrazumevaju se i druge socioterapijske metode i postupci radi ponovnog prilagodjavanja i uspostavljanja novih odnosa izmedju invalidne osobe i sredine u koju se vraća. Te mere se nazivaju procesom resocijalizacije. (Simić M. « Rehabilitacija invalida « FPN, Beograd 1996.god.).
U organske psihoze se ubrajaju senilna i presenilna demencija, alkoholne psihoze i psihoze zbog droga, šizofrenije, manijako-depresivne psihoze, aterosklerotska demencija, paranoja.
Neurotski poremećaji se izražavaju u vidu anksioznosti (uznemirenost), histerije i suženja svesti, fobije,- strahovi (normalan čovek se boji mnogo čega, a neurotičar svačega), neurotskih depresija (umor, glavobolje), hipohondrije (preuveličavanje ili izmišljanje zdravstvenih tegoba), zavisnost (od duvana, alkohola, nekih lekova) nervozne anoreksije (nedostatak apetita).
U psihosomatske bolesti ubraju se ulkusna bolest, neke forme astme, alergije i hipertenzije.
Savremena rehabilitacija teži da onesposobljenim osobama omogući:
- adekvatnu, savremenu i maksimalno moguću medicinsku rehabilitaciju do postizanja najvećeg stupnja zdravlja i osposobljenosti;
- psiho-socijalnu integraciju u porodici i društvu;
- profesionalnu rehabilitaciju koja podrazumeva osposobljavanje i zaposlenje a kao njen rezultat i finansijsku samostalnost. (Miroslav Simić, » Rehabilitacija invalida «, FPN, Beograd, 1996.).
Prema nekim autorima osnovni ciljevi rehabilitacije su:
- sprečavanje težeg stepena invalidnosti i hendikepa;
- osposobljavanje invalida za nezavisnost u vodjenju svakodnevnog života;
- zapošljavanje;
- socijalna reintegracija.
Ciljevi rehabilitacije se uskladjuju i menjaju u raznim fazama rehabilitacije zavisno od postignutih rezultata i stepena osposobljenosti.
Rehabilitacija u psihološko-psihijatrijskoj oblasti obuhvata duševne i mentalne poremećaje i to počev od lakših oblika kao što su neuroze, poremećaji ličnosti i karaktera, pa do težih oblika duševnih bolesti u koje spadaju psihoze.
Ova oblast obuhvata i oligofrene osobe, mentalno retardirane i osobe zaostale u duševnom razvoju. Rehabilitacija u ovoj oblasti počinje istovremeno sa medicinskom terapijom, a to podrazumeva rano otkrivanje, dijagnostiku i lečenje (uz poštovanje principa rehabilitacije). Lečenje i medicinska rehabilitacija se u psihijatriji odvijaju kroz:
1. biološku terapiju,
2. psiho-farmako terapiju (primena hemijskih preparata sa specifičnim dejstvom na metabolizam u neurovegetativnim centrima moždane baze, a posredno i u čitavom organizmu),
3. socioterapiju i psihoterapiju i
4. radnu terapiju.
Psihološka rehabilitacija je neophodan vid rehabilitacije posebno ako je ona dugotrajna, jer u lečenju većine pacijenata važnu ulogu imaju psihološki činioci i voljni momenti. U stacionarnim ustanovama moguće je organizovati socijalno-psihološki terapijski rad sa grupom hendikepiranih lica.
Grupnim terapijskim radom može se postići smanjenje straha, tenzije, anksioznosti, neizvesnosti, budjenje kreativnosti, skretanje pažnje sa psihološkog sadržaja na druge konstruktivnije sadržaje. Bitno je pružiti pomoć da se anksioznost i agresivnost isprazne na konstruktivan način, da se izvesne podsvesne potrebe iznesu i iskažu i dr. Postoji veliki broj faktora koji utiču na nastanak psihijatrijskih oboljenja i mentalnih poremećaja.
Značajno mesto medju njima zauzimaju i socijalni faktori. Adekvatan pristup i stručno rešavanje problema iz socijalne sredine tj. socijalnih faktora veoma često su od presudnog značaja za lečenje, rehabilitaciju i konačan ishod bolesti.
Socioterapija podrazumeva i aktivno uključivanje bolesnika u lečenje i rehabilitaciju, a u cilju shvatanja uzroka mentalnih poremećaja, a koje vode otklanjanju i rešavanju odredjenih problema. Ali, kako na ponašanje pojedinca ne utiču samo unutrašnji faktori ličnosti, već i niz socijalnih faktora, onda se socioterapijskim radom obuhvata invalid ali i njegova bliža i dalja socijalna sredina.
Pod psihoterapijom se podrazumeva skup metoda i postupaka kojima se deluje na psihičko stanje bolesnika, odnosno na njegove unutrašnje konflikte. Ostvarivanjem ciljeva psihoterapije omogućava se brži oporavak, rehabilitacija i bolje socijalno funkcionisanje. Socioterapija sa psihoterapijom predstavlja metodu medicinske i socijalne rehabilitacije.
Socijalna rehabilitacija je sastavni deo rehabilitacionog procesa i ima za cilj osposobljavanje obolelog za povratak i aktivno ukljičivanje u društvenu zajednicu uz maksimalno korišćenje preostalih radnih sposobnosti a u cilju što boljeg socijalnog funkcionisanja.
Socijalna rehabilitacija je deo sveukupne rehabilitacije koja obezbedjuje restituciju invalidne osobe kao ravnopravnog društvenog bića i omogućuje joj reintegraciju u društvene i radne tokove.
Tako se socijalna rehabilitacija shvata kao osnova sveukupne rehabilitacije na kojoj počivaju svi ostali delovi integralne rehabilitacije: medicinske, psihološke, obrazovne, profesionalne i dr. Zbog veoma značajne uloge ona započinje od početka samog oboljenja ili povrede, a završava se potpunim povratkom u društvenu zajednicu.
Jedno od značajnih područja rehabilitacije lica upućenih na tudju negu i pomoć je njihova socijalna integracija. Od njenog uspeha zavisi uspeh kompletnog procesa rehabilitacije. Proces socijalne integracije nije medjutim kod svakog isti. Jedan deo ljudske populacije se radja sa poremećajima, drugi ih stiče u toku života. Oni u većoj ili manjoj meri ometaju njihov fizički, psihički i socijalni integritet.
U definiciju zdravlja Svetske zdravstvene organizacije je uneto s pravom i mentalno zdravlje. Poremećeno duševno zdravlje može da stvori sukobe sa okolinom, kako bližom, tako i širom, otudjenje od posla, od okoline, sukobe sa samim sobom, poremećene porodične odnose, kriminogeno ponašanje, ubistva i samoubistva. Izvor poremećaja duševnog zdravlja treba tražiti u porodici koja ne ispunjava svoje funkcije, u ličnim tragedijama, u alkoholizmu, u strahu od socijalnih potresa, u društvu kao celini gde su od posebne važnosti siromaštvo, nezaposlenost, socijalne nepravde, nasilje, nejednakost i dr. Brojni su razlozi za poremećaj duševnog zdravlja i oni ne zavise samo od spoljnih uzroka, već i od toga kako individua na njih reaguje.
Mentalna oboljenja su posledica prisustva genetskih, bioloških, socijalnih i faktora sredine. Neke procene WHO ukazuju da preko 450 miliona ljudi pati od mentalnih ili neuroloških poremećaja ili od psihosocijalnih problema koji su u vezi sa zloupotrebom alkohola ili droga. Depresija je jedan od glavnih uzroka invalidnosti i nalazi se na četvrtom mestu deset vodećih uzroka globalnog tereta bolesti. U svetu oko 70 miliona ljudi zavisno je od alkohola. Oko 50 miliona ima epilepsiju, a 24 miliona ima šizofreniju. Milion ljudi izvrši samoubistvo svake godine. Oko 10 do 20 miliona ljudi pokušava da se ubije govore podaci istraživanja Svetske zdravstvene organizacije.
Socijalizacija je proces normalnog prilagodjavanja čoveka društvenoj sredini. U zavisnosti od stepena razvoja društva, ona ima specifične etičke, običajne, društveno ekonomske, kulturne, socijalne, pravne i druge karakteristike. Čovek aktivno učestvuje u formiranju normi i odnosa ali se i sam njima prilagodjava.
Termin resocijalizacija potiče od latinske reči resotialisatio a ona je sastavljena od dve reči: re što znači ponovo i sotialisatio što znači podruštvljavanje. Resocijalizacija prema tome označava ponovno podruštvljavanje invalida. Bolest ili povrede privremeno ili trajno menjaju čovekov integritet u fizičkom, funkcionalnom i psihičkom smislu.
Izmedju invalida i sredine dolazi do uspostavljanja posebnih odnosa. Zbog lečenja i rehabilitacije lice se izdvaja iz porodice i sredine u kojoj je živelo i radilo i u kojoj su postojali medjusobni odnosi. Kada zbog težine bolesti i povrede nema potpunog oporavka dolazi do invalidnosti različitog stepena i to uslovljava poremećaj izgradjenih odnosa.
U rehabilitacionom procesu, pored mera socijalne i profesionalne rehabilitacije, podrazumevaju se i druge socioterapijske metode i postupci radi ponovnog prilagodjavanja i uspostavljanja novih odnosa izmedju invalidne osobe i sredine u koju se vraća. Te mere se nazivaju procesom resocijalizacije. (Simić M. « Rehabilitacija invalida « FPN, Beograd 1996.god.).
U organske psihoze se ubrajaju senilna i presenilna demencija, alkoholne psihoze i psihoze zbog droga, šizofrenije, manijako-depresivne psihoze, aterosklerotska demencija, paranoja.
Neurotski poremećaji se izražavaju u vidu anksioznosti (uznemirenost), histerije i suženja svesti, fobije,- strahovi (normalan čovek se boji mnogo čega, a neurotičar svačega), neurotskih depresija (umor, glavobolje), hipohondrije (preuveličavanje ili izmišljanje zdravstvenih tegoba), zavisnost (od duvana, alkohola, nekih lekova) nervozne anoreksije (nedostatak apetita).
U psihosomatske bolesti ubraju se ulkusna bolest, neke forme astme, alergije i hipertenzije.
Savremena rehabilitacija teži da onesposobljenim osobama omogući:
- adekvatnu, savremenu i maksimalno moguću medicinsku rehabilitaciju do postizanja najvećeg stupnja zdravlja i osposobljenosti;
- psiho-socijalnu integraciju u porodici i društvu;
- profesionalnu rehabilitaciju koja podrazumeva osposobljavanje i zaposlenje a kao njen rezultat i finansijsku samostalnost. (Miroslav Simić, » Rehabilitacija invalida «, FPN, Beograd, 1996.).
Prema nekim autorima osnovni ciljevi rehabilitacije su:
- sprečavanje težeg stepena invalidnosti i hendikepa;
- osposobljavanje invalida za nezavisnost u vodjenju svakodnevnog života;
- zapošljavanje;
- socijalna reintegracija.
Ciljevi rehabilitacije se uskladjuju i menjaju u raznim fazama rehabilitacije zavisno od postignutih rezultata i stepena osposobljenosti.
Rehabilitacija u psihološko-psihijatrijskoj oblasti obuhvata duševne i mentalne poremećaje i to počev od lakših oblika kao što su neuroze, poremećaji ličnosti i karaktera, pa do težih oblika duševnih bolesti u koje spadaju psihoze.
Ova oblast obuhvata i oligofrene osobe, mentalno retardirane i osobe zaostale u duševnom razvoju. Rehabilitacija u ovoj oblasti počinje istovremeno sa medicinskom terapijom, a to podrazumeva rano otkrivanje, dijagnostiku i lečenje (uz poštovanje principa rehabilitacije). Lečenje i medicinska rehabilitacija se u psihijatriji odvijaju kroz:
1. biološku terapiju,
2. psiho-farmako terapiju (primena hemijskih preparata sa specifičnim dejstvom na metabolizam u neurovegetativnim centrima moždane baze, a posredno i u čitavom organizmu),
3. socioterapiju i psihoterapiju i
4. radnu terapiju.
Psihološka rehabilitacija je neophodan vid rehabilitacije posebno ako je ona dugotrajna, jer u lečenju većine pacijenata važnu ulogu imaju psihološki činioci i voljni momenti. U stacionarnim ustanovama moguće je organizovati socijalno-psihološki terapijski rad sa grupom hendikepiranih lica.
Grupnim terapijskim radom može se postići smanjenje straha, tenzije, anksioznosti, neizvesnosti, budjenje kreativnosti, skretanje pažnje sa psihološkog sadržaja na druge konstruktivnije sadržaje. Bitno je pružiti pomoć da se anksioznost i agresivnost isprazne na konstruktivan način, da se izvesne podsvesne potrebe iznesu i iskažu i dr. Postoji veliki broj faktora koji utiču na nastanak psihijatrijskih oboljenja i mentalnih poremećaja.
Značajno mesto medju njima zauzimaju i socijalni faktori. Adekvatan pristup i stručno rešavanje problema iz socijalne sredine tj. socijalnih faktora veoma često su od presudnog značaja za lečenje, rehabilitaciju i konačan ishod bolesti.
Socioterapija podrazumeva i aktivno uključivanje bolesnika u lečenje i rehabilitaciju, a u cilju shvatanja uzroka mentalnih poremećaja, a koje vode otklanjanju i rešavanju odredjenih problema. Ali, kako na ponašanje pojedinca ne utiču samo unutrašnji faktori ličnosti, već i niz socijalnih faktora, onda se socioterapijskim radom obuhvata invalid ali i njegova bliža i dalja socijalna sredina.
Pod psihoterapijom se podrazumeva skup metoda i postupaka kojima se deluje na psihičko stanje bolesnika, odnosno na njegove unutrašnje konflikte. Ostvarivanjem ciljeva psihoterapije omogućava se brži oporavak, rehabilitacija i bolje socijalno funkcionisanje. Socioterapija sa psihoterapijom predstavlja metodu medicinske i socijalne rehabilitacije.
Socijalna rehabilitacija je sastavni deo rehabilitacionog procesa i ima za cilj osposobljavanje obolelog za povratak i aktivno ukljičivanje u društvenu zajednicu uz maksimalno korišćenje preostalih radnih sposobnosti a u cilju što boljeg socijalnog funkcionisanja.
Socijalna rehabilitacija je deo sveukupne rehabilitacije koja obezbedjuje restituciju invalidne osobe kao ravnopravnog društvenog bića i omogućuje joj reintegraciju u društvene i radne tokove.
Tako se socijalna rehabilitacija shvata kao osnova sveukupne rehabilitacije na kojoj počivaju svi ostali delovi integralne rehabilitacije: medicinske, psihološke, obrazovne, profesionalne i dr. Zbog veoma značajne uloge ona započinje od početka samog oboljenja ili povrede, a završava se potpunim povratkom u društvenu zajednicu.
Jedno od značajnih područja rehabilitacije lica upućenih na tudju negu i pomoć je njihova socijalna integracija. Od njenog uspeha zavisi uspeh kompletnog procesa rehabilitacije. Proces socijalne integracije nije medjutim kod svakog isti. Jedan deo ljudske populacije se radja sa poremećajima, drugi ih stiče u toku života. Oni u većoj ili manjoj meri ometaju njihov fizički, psihički i socijalni integritet.
Savremene teorije o mucanju sa aspekta bioloških studija ukazuju na postojanje specifičnih regiona mozga – medijatora govora, jezika i motornih funkcija sa biološkim disfunkcijama i asimetrijama određenih regiona i centara koji bivaju funkcionalno dominantni.U kontekstu automatske funkcije, govor je veoma složen regulacijski sastav sa rigoroznim kriterijumima za njegovu stabilnost. Princip povratne sprege jeste temeljno načelo teorije regulacije bez koje se određena funkcija ne može kvalitetno ostvariti. S’ datog aspekta, mucanje se može posmatrati kao nestabilnost u regulacijskoj funkciji u okviru kojeg nema adekvatnu povratnu spregu i neophodne informacije o zbivanjima unutar integratorno-kontrolnih sistema, što bez same regulacije dovodi do dublje nestabilnosti sistema.Ne možemo zaobići značaj, odnosno ulogu neurotransmitera dopamina. Dopamin je produkt amino-kiselina tirozina i fenilalanina, proteinskih komponenata (pripada familiji kateholamina, srodan adrenalinu (epinefrin) i noradrenalinu (norepinefrin)). Dopamin nas čini motivisanim, mentalno aktivnim, regulator je akcije, emocija i kognitivnih sposobnosti u celini.Dopamin je izražen u ograničenim areama mozga i velikim delom je uključen u procesima integrativnih funkcija koje doprinose automatizovanim ponašanjima koje su visoko adaptivne (u mozgu, dopamin je funkcionalno neurotransmitter, ali i neurohormon koga oslobađa hipotalamus). Kroz ontogenezu može imati i atroficnu ulogu u spečificnim regionima prefrontalnog dela korteksa. U frontalnom lobusu dopamin igra ulogu u kontroli protoka informacija iz funkcionalno povezanih oblasti mozga. Visok nivo dopamina u frontalnom lobusu može dovesti do pojave inkoherentnih misli, dok nizak nivo rezultira osiromašenjem volumena radne i dugoročne memorije. Uključen je u hemiju zadovoljstva posredstvom seratonin-dopaminergicke sprege tako što osobađanje dopamina u deo limbičkog sistema rezultira zadovoljstvom.Seratonin-dopaminergička sprega naginje kontrabalansu jedno prema drugom, drugim rečima, kada je seratonin hiperfunkcionalan, dopamin opada i obratno. Dopamin može biti afektiran delovanjem različitih faktora uključujući i nutriciju. Kofein, kokain, amfetamin, alkohol, nikotin, marihuana i heroin takođe manipulišu nivoom dopamina. Osobe koje mucaju često imaju tzv. “loše dane” kada egzistira učestalije prisustvo blokada-hezitacija u govoru, koje nastaju usled variranja nivoa dopamina u mozgu (nedostatak dopamina nalazimo kod “Parkinsonove bolesti” gde nailazimo na redukciju pokreta kao jedan od simptoma ove bolesti, pored gubitka volumena u govoru);Stoga, osobe koje su rođene predisponirane za viši nivo dopamina povećava verovatnoću za pojavu mucanja, tikova, anksioznosti, opsesivno-kompulzivnog ponašanja, ADHD sy., Turettovog sy., itd.Neuroimidžing i farmakološka istraživanja su delom dokazala da hiperaktivnost dopaminergičkog sistema rezultira egzercebacijom i indukcijom mucanja. Hiperdopaminergička teorija, sa komparativnim studijama, koje pokazuju da nivo dopamina u strijatumu kod osoba koje mucaju upoređujući sa osobama koje ne mucaju, koristeći PET koji pri analizi koristi 6-FDOPA marker, prikazuje presinaptičku dopaminergičku aktivnost za 100 – 300% uvećanu kod osoba koje mucaju. 6-FDOPA marker jeste pronicljiv u ventralnom limbičkom korteksu i subkortikalnim regionima (Glyndon Riley, Ph.D. Professor Emeritus California State University, Fullerton, “medical aspects of stuttering).Smatra se da je levi nucleus caudatus, koji prevodi rečenice oformljene u Brokinoj zoni u pokrete mišića govornog aparata prekomerno senzitivan na dopamin. Smanjenje nivoa dopamina konsekutivno deluje na nucleus caudatus koji dalje redukuje jačinu pokreta govorne muskulature. (N.caudatus se nalazi u telencefalonu i pripada jednom od ulaznih jezgara bazalnih ganglija. Nalazi se u obe hemisfere, oblika je latiničnog slova “C” sa širom glavom napred i korpusom koji se postepeno sužava završavajući se repom n.caudatusa).Smatra se, da se ne rađamo sa n.caudatusom senzitivnim na dopamin, što ide u prilog jednoj od antineuralnih teorija koja polazi od postulata da se mucanje javlja kod već oformljenog govora uz neophodan skup trigera, egzogenih uzročnika vezanih za socijalnu komponentu, koji će posredno redukovati funkciju levog nucleus caudatusa i poremetiti njegovu biohemijsku senzitivnost.Seratonin, kao dopaminergički antagonist, kao neurotransmiter zadovoljstva ima važnu ulogu u sintezi endorfina koji funkcionalno dezinhibira dopaminske putanje u vidu oslobađanja viška dopamina u sinaptičkim pukotinama blokirajući dopamin 2-receptor.Dopaminski antagonisti reduciraju mucanje, međutim dugotrajna medikamentozna terapija uključuje sporedne neželjene efekte kod lečenja. Smatra se da se na efikasnosti dobija kod teškog, hroničnog tipa mucanja, kada se medikamentozna terapija primenjuje u početnim fazama terapijskog postupka, postepeno reducirajući doze kako se fluentnost pacijenta počinje stabilizovati i ojača u dovoljnoj meri emocionalna struktura ličnosti, koja će se dakako reperkutovati na nivo samopoštovanja i motivisanosti pacijenta za dalje lečenje, uz intenzivan bihejvioralan, logopedski tretman i, neizostavno učešće i nadzor psihijatra.Takođe smatram, pod predpostavkom da određeni tipovi mucanja nisu primarna konsekvenca neurološkog defekta, već ekstremna manifestacija normalnog univerzalnog humanog procesiranja informacija, da su stoga reaktivirana funkcijom “samoodbrane” koja se unapređuje u procese stvaranja i evaluacije sopstvenog straha, pod pretnjom formiranja automatizovanih reakcija podređenim specifičnom fizičkom konstitucijskom vulnerabilnošću na socio-komunikativna oboljenja.
Spec. logoped
Dobar logoped mora da ima frekventno znanje iz svih oblasti logopedije i dobar intuitivni osećaj u terapijskom radu sa decom i odraslima. Znanje ne trpi balast uronjavanja u egzistencijalne krize i povodljivost masom.
Logoped se intenzivno bavi psihologijom, proučava medicinske grane i društvene nauke, posebno sociologoiju. Njegov imperativ u kvalitetnom radu je poznavanje stranog jezika i rada na računaru.
Logoped se intenzivno bavi psihologijom, proučava medicinske grane i društvene nauke, posebno sociologoiju. Njegov imperativ u kvalitetnom radu je poznavanje stranog jezika i rada na računaru.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
